Blog odlazi u stanje mirovanja ...

Pošto mi je račun za reklame ovdje poništen, prestao sam s radom na ovom i svim drugim blogovima na ovoj platformi i otvorio svoju vlastitu stranicu, na kojoj već imam nekoliko domena:

- wiki - nešto kao wikipedija, tu možete naći i tekstove knjiga u malo drugačijem formatu. Na glavnoj stranici pritisnite na link "Literatura".

- forum - forum, u koji se možete uključiti i raditi na prevođenju literature sa stranih jezika, razgovarati o filmovima, knjigama, rock-albumima i svemu drugom ...

- blog - blog s nekim "ozbiljnijim" temama, tek u začetku, ali s velikim planovima ...

- knjige - ovo je nešto kao nastavak digitalne čitaonice, ali u malo drugačijem obliku.

Pozdrav - Zoran.

BULGAKOV, Mihail - "Majstor i Margarita"

(BUL-Mas-0001, 270)
... так кто ж ты, наконец?
— Я — часть той силы, что вечно хочет зла и вечно совершает благо.
Гете. Фауст

Часть первая
Глава 1 - Никогда не разговаривайте с неизвестными
Однажды весною, в час небывало жаркого заката, в Москве, на Патриарших прудах, появились два гражданина. .....
---------
... pa tko ti ćeš?
- I - dio te sile koja vječno želi zlo, a vječno radi dobro.
Goethe. Faust

Prvi dio
Poglavlje 1 - Nikad ne razgovaraju s nepoznatim
Jednoga dana u proljeće, na satu neuobičajeno toplo zalazak sunca u Moskvi je patrijarh Bare, bila su dva državljana. .....
--------
... pa tko si ti, napokon?
- Ja sam dio one sile, koja vječno želi zlo, a vječno radi dobro.
Goethe - Faust.

1. poglavlje - Nikad ne razgovarajte s neznancima

Jednog proljetnog dana, u doba neuobičajeno toplog predvečerja, u Moskvi, na Patrijarškim sprudovima, nalazila su se dva građanina. .....
=========
(BUL-Mas-0002, 380)
..... Первый из них, одетый в летнюю серенькую пару, был маленького роста, упитан, лыс, свою приличную шляпу пирожком нес в руке, а на хорошо выбритом лице его помещались сверхъестественных размеров очки в черной роговой оправе. Второй — плечистый, рыжеватый, вихрастый молодой человек в заломленной на затылок клетчатой кепке — был в ковбойке, жеваных белых брюках и в черных тапочках.
---------
.....Prvi od njih, odjeven u par sivkasto ljeto je kratko, dobro hranjeni, ćelavi, njegova pristojno pita kapu je nosio u ruci, i na dobro obrijana lica mu nadnaravne veličine naočale su smješteni u crnim rog-ivicom naočale.Drugi - širokih ramena, crvenokosa, dlakama mlad čovjek s glavom repetirao na kariranu kapu - bio kauboj, žvakaće, bijele hlače i crne tenisice.
---------
..... Prvi od njih, odjeven u sivo ljetno
============
(BUL-Mas-0003, 300)
Первый был не кто иной, как Михаил Александрович Берлиоз, председатель правления одной из крупнейших московских литературных ассоциаций, сокращенно именуемой МАССОЛИТ, и редактор толстого художественного журнала, а молодой спутник его — поэт Иван Николаевич Понырев, пишущий под псевдонимом Бездомный.
----------
Prvi nije bio nitko drugi nego Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsjednik Uprave jedne od najvećih moskovskih književnih udruga, pozvao Massolit kratka, gusta i urednik umjetnosti magazina, a njegov mladi pratilac - pjesnik Ivan Ponyrev, piše pod pseudonimom beskućnike.
--------
Prvi nije bio nitko drugi nego Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsjednik uprave jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja, skraćenim imenom MASSOLIT, i urednik debelog umjetničkog žurnala
=========
(BUL-Mas-0004, 300)
Попав в тень чуть зеленеющих лип, писатели первым долгом бросились к пестро раскрашенной будочке с надписью «Пиво и воды».
Да, следует отметить первую странность этого страшного майского вечера. Не только у будочки, но и во всей аллее, параллельной Малой Бронной улице, не оказалось ни одного человека. .....
---------
Nakon što je u sjeni malo zelen limes, pisci prva dužnost požurili na jarkih boja štand s riječima: "Pivo i vode."
Da, treba napomenuti prvi neobičnost ovog strašnog svibnja navečer. Ne samo u kabini, ali u cijelom Avenue paralelno Malaya Bronnaya ulici, nije bilo ni jedna osoba. .....
-------

==========
(BUL-Mas-0005, 360)
..... В тот час, когда уж, кажется, и сил не было дышать, когда солнце, раскалив Москву, в сухом тумане валилось куда-то за Садовое кольцо, — никто не пришел под липы, никто не сел на скамейку, пуста была аллея.
— Дайте нарзану, — попросил Берлиоз.
— Нарзану нету, — ответила женщина в будочке и почему-то обиделась.
— Пиво есть? — сиплым голосом осведомился Бездомный.
----------

----------

==========
(BUL-Mas-0006, 340)
— Пиво привезут к вечеру, — ответила женщина.
— А что есть? — спросил Берлиоз.
— Абрикосовая, только теплая, — сказала женщина.
— Ну, давайте, давайте, давайте!..
Абрикосовая дала обильную желтую пену, и в воздухе запахло парикмахерской. Напившись, литераторы немедленно начали икать, расплатились и уселись на скамейке лицом к пруду и спиной к Бронной.
-------------
- Pivo će donijeti večer - rekla je žena.
- Što još? - Upitan Berlioz.
- Marelica, samo toplo - rekla je žena.
- Pa, hajde, hajde, hajde ..!
Marelica je dao žuti izobilju pjene, a zrak je mirisao brijačnicu. Nakon pijenja, pisci su odmah počeli štucanje, plaća se i sjeo na klupu s pogledom na jezero i natrag u oklop.
-----------

===========
(BUL-Mas-0006, 320)
Тут приключилась вторая странность, касающаяся одного Берлиоза. Он внезапно перестал икать, сердце его стукнуло и на мгновенье куда-то провалилось, потом вернулось, но с тупой иглой, засевшей в нем. Кроме того, Берлиоза охватил необоснованный, но столь сильный страх, что ему захотелось тотчас же бежать с Патриарших без оглядки. .....
---------
Ovdje Drugi kuriozitet se dogodilo u vezi jedan od Berlioza. On iznenada prestao hiccuping, njegovo srce, i pokucao na trenutak negdje propalog, a onda se vratio, ali s tupim iglom, ukorijenjeni u njoj. Osim toga, Berlioz pokrivena neutemeljena, ali strah je toliko jak da je htio odmah pokrenuti do patrijarha je ne osvrnuvši se. .....
--------

========
(BUL-Mas-0007, 510)
..... Берлиоз тоскливо оглянулся, не понимая, что его напугало. Он побледнел, вытер лоб платком, подумал: «Что это со мной? Этого никогда не было… сердце шалит… я переутомился. Пожалуй, пора бросить все к черту и в Кисловодск ... »
И тут знойный воздух сгустился перед ним, и соткался из этого воздуха прозрачный гражданин престранного вида. На маленькой головке жокейский картузик, клетчатый кургузый воздушный же пиджачок ... Гражданин ростом в сажень, но в плечах узок, худ неимоверно, и физиономия, прошу заметить, глумливая.
----------
..... Berlioz sjetno osvrnuo, ne shvaćajući da ga uplašen. On je problijedio, obrisao čelo rupčićem, pomislio je: "Što je to za mene? To se nije dogodilo ... srce zločesta ... Ja sam premoren. Možda je vrijeme da se baci sve k vragu u Kislovodsk ... "
A onda sparno zrak gušći prije njega, a taj zrak je satkana je od prozirnog građanina vrlo čudno vrsta. Na glavicu džokej kartuzik, kariranim jakna tupavi zrak kao ... Građanin porasti sedam metara, no uska u ramenima, nevjerojatno tanki i fizionomije, napominjemo, podrugljiv....
----------

==========
(BUL-Mas-0008, 460)
Жизнь Берлиоза складывалась так, что к необыкновенным явлениям он не привык. Еще более побледнев, он вытаращил глаза и в смятении подумал: «Этого не может быть!..»
Но это, увы, было, и длинный, сквозь которого видно, гражданин, не касаясь земли, качался перед ним и влево и вправо.
Тут ужас до того овладел Берлиозом, что он закрыл глаза. А когда он их открыл, увидел, что все кончилось, марево растворилось, клетчатый исчез, а заодно и тупая игла выскочила из сердца.
----------
Berlioz je život bio takav da bi neobičnim pojavama običavao. Još više blijedi, a on je otvorio oči široka i zbunjena misao: "To ne može biti! .."
No, nažalost, to je bio, i dugo, kroz koje možemo vidjeti, građanin, bez dodirivanja tla ispred njega i okrenula se lijevo i desno.
Ovdje terora sjurio Berlioza prije nego što je zatvorio oči. A kad ih je otvorio, vidio je da je sve više mirage raspušten, kariranim nestao, a zajedno s tupim iglom skočila iz srca.
--------

=========
(BUL-Mas-0009, 350)
— Фу ты черт! — воскликнул редактор, — ты знаешь, Иван, у меня сейчас едва удар от жары не сделался! Даже что-то вроде галлюцинации было, — он попытался усмехнуться, но в глазах его еще прыгала тревога, и руки дрожали.
Однако постепенно он успокоился, обмахнулся платком и, произнеся довольно бодро: «Ну-с, итак…» — повел речь, прерванную питьем абрикосовой.
---------
- Ajme, dovraga! - Uskliknula je editor - znate, John, sad sam jedva pogodila vrućina nije! Čak i nešto poput halucinacije bio - pokušao se nasmiješiti, ali oči su mu još uvijek skakanje tjeskobu, a ruke su mu se tresle.
Međutim, on se postupno smirila, obmahnulsya maramicu i govori sasvim veselo, "Pa, pa ..." - vodio govor, prekinuo piće marelice.
----------

==========
(BUL-Mas-0010, 440)
Речь эта, как впоследствии узнали, шла об Иисусе Христе. Дело в том, что редактор заказал поэту для очередной книжки журнала большую антирелигиозную поэму. Эту поэму Иван Николаевич сочинил, и в очень короткий срок, но, к сожалению, ею редактора нисколько не удовлетворил. Очертил Бездомный главное действующее лицо своей поэмы, то есть Иисуса, очень черными красками, и тем не менее всю поэму приходилось, по мнению редактора, писать заново. .....
----------
Taj govor, kasnije doznao da je o Isusu Kristu. Činjenica da je urednik naredio je pjesnik za sljedeću izdanju magazina većina anti-vjerske pjesme. Ova pjesma sastoji od Ivana, te u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, ali, nažalost, to ne zadovoljava editor. Beskućnici iznio glavni protagonist svojoj pjesmi, koja je, Isuse, vrlo najcrnjim bojama, a ipak pjesma je, po mišljenju urednika, ponovno pisati. .....
---------

==========
(BUL-Mas-0011, 370)
..... И вот теперь редактор читал поэту нечто вроде лекции об Иисусе, с тем чтобы подчеркнуть основную ошибку поэта. Трудно сказать, что именно подвело Ивана Николаевича — изобразительная ли сила его таланта или полное незнакомство с вопросом, по которому он собирался писать, — но Иисус в его изображении получился ну совершенно как живой, хотя и не привлекающий к себе персонаж. .....
-----------
..... A sada urednik pjesnika pročitati nešto poput predavanja o Isusu, kako bi se istaknuli veliku grešku od pjesnika. Teško je reći što je donio Ivan Nikolaevich - je li slikovni snaga njegovog talenta ili potpunog neznanja o toj temi na kojoj je kanio napisati - ali u portretiranju Isusa pretvorio prilično dobro kao živi, iako ne bi privući karakter. ........
--------

=========
(BUL-Mas-0012, 490)
..... Берлиоз же хотел доказать поэту, что главное не в том, каков был Иисус, плох ли, хорош ли, а в том, что Иисуса-то этого, как личности, вовсе не существовало на свете и что все рассказы о нем — простые выдумки, самый обыкновенный миф.
Надо заметить, что редактор был человеком начитанным и очень умело указывал в своей речи на древних историков, например, на знаменитого Филона Александрийского, на блестяще образованного Иосифа Флавия, никогда ни словом не упоминавших о существовании Иисуса. .....
----------
..... Berlioz je također želio dokazati da je pjesnik koji Važno je ne ono što je Isus bio, loše ili dobro, ali je činjenica da je Isus nešto što, kao pojedinac, ne postoji u svijetu i da su sve priče o njemu - samo priča, najčešći mit.
Valja napomenuti da je urednik bio je čovjek dobro pročitati i vrlo spretno istaknuo je u svom govoru na drevnim povjesničarima, poput poznatog Filo iz Aleksandrije, na briljantno obrazovanih Josipa imao spominje Isusovo postojanje. .....
---------

===========
(BUL-Mas-0013, 450)
..... Обнаруживая солидную эрудицию, Михаил Александрович сообщил поэту, между прочим, и о том, что то место в 15-й книге, в главе 44-й знаменитых Тацитовых «Анналов», где говорится о казни Иисуса, — есть не что иное, как позднейшая поддельная вставка.
Поэт, для которого все, сообщаемое редактором, являлось новостью, внимательно слушал Михаила Александровича, уставив на него свои бойкие зеленые глаза, и лишь изредка икал, шепотом ругая абрикосовую воду.
---------
..... Otkrivanje solidnu erudiciju, Mihail Aleksandrovič obavijestio pjesnika, među ostalim, da je mjesto u 15. knjizi u 44. poglavlju glasovitih Tatsitovyh "Annals", koji se odnosi na izvršenje Isusa - ne postoji ništa kao što je kasnije umetnite lažni.
Pjesnik, za koje svi izvijestila je urednica vijesti slušao Michaela, bulji u njega njegovi živopisni smeđe oči, a samo povremeno hiccuping, šapuću marelice berating vodu.
---------

==========
(BUL-Mas-0014, 290)
— Нет ни одной восточной религии, — говорил Берлиоз, — в которой, как правило непорочная дева не произвела бы на свет бога. И христиане, не выдумав ничего нового, точно так же создали своего Иисуса, которого на самом деле никогда не было в живых. Вот на это-то и нужно сделать главный упор ...
---------
- Ne postoji istočna religija - rekao je Berlioz - što je obično Bezgrešna Djevice ne bi stvorili Božje svjetlo. I kršćani se ne izmišljaju ništa novo, samo postaviti svoje Isusa, koji je u stvari nikada nije bio živ. Ovdje se na to puno, a vi trebate napraviti je glavni fokus ...
---------

=========
(BUL-Mas-0015, 490)
Высокий тенор Берлиоза разносился в пустынной аллее, и по мере того, как Михаил Александрович забирался в дебри, в которые может забираться, не рискуя свернуть себе шею, лишь очень образованный человек, — поэт узнавал все больше и больше интересного и полезного и про египетского Озириса, благостного бога и сына Неба и Земли, и про финикийского бога Фаммуза, и про Мардука, и даже про менее известного грозного бога Вицлипуцли, которого весьма почитали некогда ацтеки в Мексике.
----------
Berlioz je visoki tenor odjeknula u pustoj uličici, i do te mjere da se, kao Mikhail popeo u džunglu, u koji se može popeti bez rizika da slomi joj vrat, vrlo obrazovan čovjek - pjesnik saznao više i više zanimljiv i koristan, te o egipatskom Oziris , dobronamjerni bog i sin neba i Zemlje, a oko feničke boga Tamuza, a oko Marduk, a još manje zna o strašnom bogu Vitsliputsli, koji je nekada bio vrlo cijenjen Asteci u Meksiku.
---------

===========
(BUL-Mas-0016, 440)
И вот как раз в то время, когда Михаил Александрович рассказывал поэту о том, как ацтеки лепили из теста фигурку Вицлипуцли, в аллее показался первый человек.
Впоследствии, когда, откровенно говоря, было уже поздно, разные учреждения представили свои сводки с описанием этого человека. Сличение их не может не вызвать изумления. Так, в первой из них сказано, что человек этот был маленького роста, зубы имел золотые и хромал на правую ногу. .....
-----------
I baš u vrijeme kada je Mihail Aleksandrovič pripovijedao je pjesnik kako su Asteci oblikovane tijesta figura Vitsliputsli, centar činilo u prvom licu.
Kasnije, kada je, iskreno, bilo je prekasno, razne institucije predstavili svoja izvješća s opisom čovjeka. Usporedba njih ne može uspjeti iznenaditi. Dakle, prvi od njih je rekao da je čovjek bio kratko, imao zlatne zube i šepao je na njegovu desnu nogu. .....
-----------

===========
(BUL-Mas-0017, 430)
..... Во второй — что человек был росту громадного, коронки имел платиновые, хромал на левую ногу. Третья лаконически сообщает, что особых примет у человека не было.
Приходится признать, что ни одна из этих сводок никуда не годится.
Раньше всего: ни на какую ногу описываемый не хромал, и росту был не маленького и не громадного, а просто высокого. Что касается зубов, то с левой стороны у него были платиновые коронки, а с правой — золотые. .....
--------------
..... U drugom - da je osoba koja je veliki rast, imala platinaste kruna, šepajući na lijevu nogu. Treći lakonski izvješća da su posebni znakovi za ljude nije.
Moramo priznati da nitko od tih izvješća neće učiniti.
Prije svega, ni za ono što je opisano nije šepao nogu, a rast nije bio mali i nije velika, ali samo visoka. Što se tiče zuba, zatim na lijevoj strani, on je platinasta krunica, a na desnom - zlato. .....
------------

============
(BUL-Mas-0018, 340)
..... Он был в дорогом сером костюме, в заграничных, в цвет костюма, туфлях. Серый берет он лихо заломил на ухо, под мышкой нес трость с черным набалдашником в виде головы пуделя. По виду — лет сорока с лишним. Рот какой-то кривой. Выбрит гладко. Брюнет. Правый глаз черный, левый почему-то зеленый. Брови черные, но одна выше другой. Словом — иностранец.
------------

----------

============
(BUL-Mas-0018, 410)
Пройдя мимо скамьи, на которой помещались редактор и поэт, иностранец покосился на них, остановился и вдруг уселся на соседней скамейке, в двух шагах от приятелей.
«Немец», — подумал Берлиоз.
«Англичанин, — подумал Бездомный, — ишь, и не жарко ему в перчатках».
А иностранец окинул взглядом высокие дома, квадратом окаймлявшие пруд, причем заметно стало, что видит это место он впервые и что оно его заинтересовало.
------------
Nakon što prođete klupu na kojoj su se smjestili urednik i pjesnik, stranac ih je pogledao, zaustavio i iznenada sjeo na obližnju klupu, bacanje kamena s prijateljima.
"Njemački" - pomislio Berlioz.
"Englez - Mislio beskućnike -. Ish, a ne prevruće u njegovim rukavicama"
Stranac pogledala visokih zgrada, četvornih graniči ribnjak, i bio je osjetno da vidi ovo mjesto za prvi put i da ga zanima.
----------

=========

STOKER, Bram - "Lair of the White Worm" ("Jazbina bijelog crva")

Novi projekt - ako želite sudjelovati u prevođenju ovog naslova, evo uputa:

- odaberite jedan odlomak od ovih ponuđenih i prevedite ga na naš jezik. Uz originalni tekst u postu se nalazi i prevod iz Google-ovog prevodioca, koji vam može biti koristan za osnovno značenje riječi. Obavezno se, kao prvo, upišite u komentar ovog posta sa svojim imenom i oznakom odlomka koji prevodite, kako ne bi više ljudi prevodilo isti tekst. Uzima se tekst onoga tko se prvi upiše (prije nego što zaboravim, tekst se, naravno, uzima tek onda kad prođe kontrolu kvalitete).

- pošaljite svoj prevod e-mailom na zoranproks@gmail.com - navedite i oznaku odlomka, navedena je u prvom redu

- pošaljite i svoju listu sa željama - uz ime svakog odlomka je i (zaokruženi) broj znakova u originalnom tekstu, a to je ujedno i broj stranica koje možete dobiti u PDF-u. Listu naslova za biranje imate ovdje. Ovdje jedno ograničenje - samo maksimalno 1/5 stranica možete uzeti iz naslova označenih crvenim (moji vlastiti prevodi).

Osim te nagrade, ovaj naslov - kad se skupi 10 stranica teksta - biće u popisu naslova s autorskim pravima na blogu (ista ona crvena lista od ranije) i svi oni koji budu sudjelovali u prevođenju imaće (proporcionalno u onoj mjeri u kojoj budu sudjelovali u prevodu) i udio u zaradi (5 euro centa za 10 stranica poslanog teksta, te 1 euro po stranici za stranice direktno stavljene na blog kao slike u GIF-formatu - samo da znate, odmah na početku se stavlja 5 stranica teksta).

===========
(STO-Lair-0021, 500)
We shall travel in old-fashioned state, I tell you. My grandfather always drove four-in-hand; and so shall you.’
‘Oh, thanks, sir, thanks. May I take the ribbons sometimes?’
‘Whenever you choose, Adam. The team is your own. Every horse we use today is to be your own.’
‘You are too generous, uncle!’
‘Not at all. Only an old man’s selfish pleasure. It is not every day that an heir to the old home comes back. And - oh, by the way ... No, we had better turn in now - I shall tell you the rest in the morning.'
------------------
Mi ćemo putovati u staromodnom stanju, kažem vam. Moj djed je uvijek vozio četiri u ruku, a tako ćeš '.
'Oh, hvala, gospodine, hvala. Mogu li uzeti vrpce ponekad? '
'Kad god se odlučite, Adam.Tim je svoj vlastiti. Svaki konj mi koristimo danas je biti svoj."
'Vi ste previše velikodušni, ujak!'
"Ne, uopće. Samo jedan starac je sebični užitak. Nije svaki dan da je nasljednik stare kuće vrati. I-oh, usput ... No, bolje je pretvoriti u sada - reći ću ti ostatak u jutro'.
------------

==============
(STO-Lair-0022, 500)
II - The Caswalls of Castra Regis
Mr Salton had all his life been an early riser, and necessarily an early waker. But early as he woke on the next morning - and although there was an excuse for not prolonging sleep in the constant whirr and rattle of the ‘’donkey’ engine winches of the great ship — he met the eyes of Adam fixed on him from his berth. .....
--------------
II - U Caswalls od Castra Regis
G. Salton je cijeli svoj život bio ranoranilac, i nužno rano Waker. No, već je probudio se sljedeće jutro - i premda je bio izgovor za ne produžavanja spavati u stalnom zujanje i podrhtavanja, od'' Kenjac 'motora vitla velikog broda - susreo oči bile uprte u njega Adama iz njegovog vez. .....
--------------

==============
(STO-Lair-0023, 390)
..... His grand-nephew had given him the sofa, occupying the lower berth himself. The old man, despite his great strength and normal activity, was somewhat tired by his long journey of the day before, and the prolonged and exciting inter¬view which followed it. So he was glad to lie still and rest his body, whilst his mind was actively exercised in taking in all he could of his strange surroundings. .....
----------
..... Njegov djed i nećak mu je dao na kauč, zauzimaju manji sebe vezati.Starac je, unatoč svojoj velikoj snazi i normalne aktivnosti, bila je nešto umoran od svog dugog puta na dan prije, a produljena i uzbudljiva me ¬ pogled koji ga slijede. Tako mu je bilo drago ležati još i odmoriti svoje tijelo, dok je njegov um bio je aktivno provode u upijajući sve što je mogao o svom čudnom okruženju. .....
----------

=============
(STO-Lair-0024, 470)
..... Adam, too, after the pastoral habit to which he had been bred, woke with the dawn, and was ready to enter on the experiences of the new day whenever it might suit his elder companion. It was little wonder, then, that, so soon as each realised the other’s readiness, they simultaneously jumped up and began to dress. The steward had by previous instructions early breakfast prepared, and it was not long before they went down the gangway on shore in search of the carriage.
-------------
..... Adam je, također, nakon pastoralnog navike na kojima je bio uzgajan, probudio u zoru, i bio je spreman za ulazak na iskustva novom danu kad bi to moglo odgovarati njegov stariji drug. Bilo je malo čudo, dakle, da, tako brzo kao i svaki drugi shvatili spremnosti, oni istodobno skočio i počeo se odijevati.Upravitelj je po prethodnim uputama rani doručak pripremio, a to nije dugo prije nego što je otišao u mostić na obalu u potrazi za prijevoz.
-------------

===============
(STO-Lair-0025, 330)
They found Mr Salton’s bailiff looking out for them on the dock, and he brought them at once to where the carriage was waiting in the street. Richard Salton pointed out with pride to his young companion the suitability of the vehicle for every need of travel. To it were harnessed four useful horses, with a postilion to each pair.
----------
Našli gospodina Salton je ovrhovoditelj u potrazi za njima na molu, a on ih je odmah na kojoj se prijevoz je čekao na ulici. Richard Salton istaknuo s ponosom na svog mladog pratioca prikladnosti vozila za svaku potrebu za putovanja. Za njega su upregnuta četiri korisne konje, s poštarski momak za svaki par.
-----------

==============
(STO-Lair-0026, 340)
‘See,’ said the old man proudly, ‘how it has all the luxuries of useful travel - silence and isolation as well as speed. There is nothing to obstruct the view of those travelling and no one to overhear what they may say. I have used that trap for a quarter of a century, and I never saw one more suitable for travel. You shall test it shortly. .....
-------------
"Vidi", rekao je starac ponosno, "kako ima sve raskoši korisnog putovanja - tišina i izolacija, kao i brzina. Ne postoji ništa ometati pogled na one koji putuju i nitko se čuti što oni mogu reći. Koristio sam tu zamku za četvrt stoljeća, a ja nikada nisam vidio još jedan pogodna za putovanja. Ti će ga testirati uskoro. .....
-------------

==============
(STO-Lair-0027, 330)
..... We are going to drive through the heart of England; and as we go I’ll tell you what I was speaking of last night. Our route is to be by Salisbury, Bath, Bristol, Cheltenham, Worcester, Stafford; and so home.'
Adam remained silent a few minutes, during which he seemed all eyes, for he perpetually ranged the whole circle of the horizon.
---------
..... Mi ćemo se voziti kroz srce Engleskoj, a kako idemo ja ću vam reći ono što sam govorio o prošloj noći. Naš put je da se od strane Salisbury, Bath, Bristol, Cheltenham, Worcester, Stafford, i tako doma '.
Adam je šutio nekoliko minuta, tijekom kojih je činilo sve oči, jer je neprestano kretao cijeli krug na horizontu.
-----------

============
(STO-Lair-0028, 310)
‘Has our journey today, sir,’ he asked, ‘any special relation to what you said last night that you wanted to tell me?’
‘Not directly; but indirectly, everything.’
‘Won’t you tell me now - I see we cannot be overheard - and if anything strikes you as we go along, just run it in. I shall understand.’
So old Salton spoke:
-----------
'Je li naš put danas, gospodine ", upitao je," neki poseban odnos prema onome što si rekao je sinoć da mi htjela reći? "
"Ne izravno, već neizravno, sve."
"Hoćete li mi sada reći - vidim da se ne može čuti -., A ako ništa vam se čini kao da idemo zajedno, samo ga pokrenuti u. ću razumijem '
Dakle stara Salton govorio:
-----------

============
(STO-Lair-0029, 400)
‘To begin at the beginning, Adam. That lecture of yours on “The Romans in Britain”, a report of which you posted to me, set me thinking - in addition to telling me your tastes. I wrote to you at once and asked you to come home, for it struck me that if you were fond of historical research - as seemed a fact - this was exactly the place for you, in addition to its being the home of your own forbears. .....
-----------
"Za početak na početku, Adam. To predavanje na tvoje "Rimljani u Velikoj Britaniji", izvješće koje ste objavili na mene, postavite mi razmišljanje - osim reći mi svoje ukuse. Napisala sam da vas odjednom i zatražio da se vrati kući, jer mi je na pamet da, ako ste bili ljubitelj povijesnih istraživanja - što se činilo činjenica - to je upravo mjesto za vas, osim svoje biti dom svojim predaka . .....
-----------

===========
(STO-Lair-0030, 370)
..... If you could learn so much of the British Romans so far away in New South Wales, where there cannot be even a tradition of them, what might you not make of the same amount of study on the very spot. Where we are going is in the real heart of the old kingdom of Mercia, where there are traces of all the various nationalities which made up the conglomerate which became Britain.’
--------
..... Ako ste mogli naučiti puno od britanske Rimljana tako daleko u New South Walesu, gdje se ne može biti ni tradicija njih, što možda ne bi u istom iznosu od studija na samom licu mjesta. Gdje ćemo se u realnom srcu starog kraljevstva Mercia, gdje postoje tragovi svih različitih nacionalnosti koje su činile konglomerat koji je postao Britanije.'
----------

==========

LEBLANC, Maurice - "Arsene Lupine protiv Sherlocka Holmesa"

=========
Le soir même, l’ayant placé dans sa chambre avec l’aide d’Hortense, la bonne, elle nettoya les tiroirs et rangea soigneusement ses papiers, ses boîtes à lettres, sa correspondance, ses collections de cartes postales, et quelques souvenirs furtifs qu’elle conservait en l’honneur de son cousin Philippe.
----------
Noch am gleichen Abend stellte sie den Tisch mit Hilfe des Hausmädchens Hortense in ihr Zimmer, säuberte die Schubladen und legte sorgfältig ihre Papiere, das Briefpapier, ihre Briefe, die gesammelten Ansichtskarten und einige heimliche Schätze hinein, die sie zur Erinnerung an ihren Vetter Philippe aufbe¬wahrte.
------------
Iste večeri, nakon što je stavljen u svojoj sobi uz pomoć Hortense, dobro, ona je čisti ladice i pomno uređena svoje radove, svoje poštanske sandučiće, dopisivanja, kolekcije razglednica, suvenira i neki stealth ona čuva u čast svog bratića Filipa.
----------

=============
Le lendemain, à sept heures et demie, M. Gerbois se rendit au lycée. À dix heures, Suzanne, suivant une habitude quotidienne, l’attendait à la sortie, et c’était un grand plaisir pour lui que d’aviser, sur le trottoir opposé à la grille, sa silhouette gracieuse et son sourire d’enfant.
------------
Am nächsten Morgen ging Monsieur Gerbois um halb acht Uhr ins Gymnasium. Um zehn Uhr erwartete ihn Suzanne wie alle Tage am Ausgang; für ihn war es immer eine große Freude, am Gitter auf dem gegenüberliegenden Gehweg ihre grazile Erscheinung mit dem Kinderlächeln zu entdecken.
----------
Sljedećeg jutra u pola osam, gospodine Gerbois otišao u školu. U deset sati, Suzanne, nakon dnevne rutine, očekivani izlaz, a to je veliko zadovoljstvo da ga savjetuju na pločniku nasuprot vrata, njegova silueta i graciozan dijete smiješi.
----------

============
Ils s’en revinrent ensemble.
– Et ton secrétaire ?
– Une pure merveille ! Hortense et moi, nous avons fait les cuivres. On dirait de l’or.
– Ainsi tu es contente ?
------------
Sie gingen zusammen nach Hause.
»Und dein Schreibtisch?«
»Ein wahres Wunder! Hortense und ich haben die Messingbe¬schläge geputzt. Man könnte meinen, es wäre Gold.«
»Du bist also zufrieden?«
----------
Vratili su se zajedno.
- A vaša tajnica?
- Apsolutno prekrasna! Hortense je i sam napravio mjed. Izgleda kao zlato.
- Tako si sretna?
----------

==========
– Si je suis contente ! C’est-à-dire que je ne sais pas comment j’ai pu m’en passer jusqu’ici.
Ils traversèrent le jardin qui précède la maison. M. Gerbois proposa :
– Nous pourrions aller le voir avant le déjeuner ?
– Oh ! oui, c’est une bonne idée.
------------
»Und wie! Ich weiß nicht, wie ich bisher ohne ihn auskommen konnte.«
Sie durchquerten den Garten vor dem Haus. Monsieur Gerbois schlug vor:
»Können wir ihn vor dem Essen noch ansehen?«
»Oh, ja, das ist eine gute Idee.«
--------------
- Ako sam sretna! To je za reći, ne znam kako sam mogla živjeti bez njega do sada.
Hodali su kroz vrt pred kuću. G. Gerbois predlaže:
- Mogli bismo ga vidjeti prije ručka?
- Oh! da, to je dobra ideja.
---------------

==============
Elle monta la première, mais, arrivée au seuil de sa chambre, elle poussa un cri d’effarement.
– Qu’y a-t-il donc ? balbutia M. Gerbois.
À son tour il entra dans la chambre. Le secrétaire n’y était plus.
-------------
Sie stieg vor ihm die Treppe hinauf; als sie aber auf der Schwelle ihres Zimmers stand, stieß sie einen entsetzten Schrei aus.
»Was ist denn?« stammelte Monsieur Gerbois.
Er trat ebenfalls ins Zimmer. Der Schreibtisch war verschwunden.
-----------
Ona je otišla prva, ali stigao je na pragu svoje sobe, ona je ispustila krik očaja.
- Što je on onda? promucao g. Gerbois.
S druge strane on je ušao u sobu.Tajnik nije bio tamo.
----------

============

ZWEIG, Stefan - "Šahovska novela"

***
Auf dem großen Passagierdampfer, der um Mitternacht von New York nach Buenos Aires abgehen sollte, herrschte die übliche Geschäftigkeit und Bewegung der letzten Stunde. Gäste vom Land drängten durcheinander, um ihren Freunden das Geleit zu geben, Telegraphenboys mit schiefen Mützen schossen Namen ausrufend durch die Gesellschaftsräume, Koffer und Blumen wurden geschleppt, Kinder liefen neugierig treppauf und treppab, während das Orchester unerschütterlich zur Deck-show spielte. Ich stand im Gespräch mit einem Bekannten etwas abseits von diesem Getümmel auf dem Promenadendeck, als neben uns zwei- oder dreimal Blitzlicht scharf aufsprühte - anscheinend war irgendein Prominenter knapp vor der Abfahrt noch rasch von Reportern interviewt und photographiert worden. Mein Freund blickte hin und lächelte. »Sie haben da einen raren Vogel an Bord, den Czentovic.« Und da ich offenbar ein ziemlich verständnisloses Gesicht zu dieser Mitteilung machte, fügte er erklärend bei: »Mirko Czentovic, der Weltschachmeister. Er hat ganz Amerika von Ost nach West mit Turnierspielen abgeklappert und fährt jetzt zu neuen Triumphen nach Argentinien.«

In der Tat erinnerte ich mich nun dieses jungen Weltmeisters und sogar einiger Einzelheiten im Zusammenhang mit seiner raketenhaften Karriere; mein Freund, ein aufmerksamerer Zeitungsleser als ich, konnte sie mit einer ganzen Reihe von Anekdoten ergänzen. Czentovic hatte sich vor etwa einem Jahr mit einem Schlage neben die bewährtesten Altmeister der Schachkunst, wie Aljechin, Capablanca, Tartakower, Lasker, Bogoljubow, gestellt; seit dem Auftreten des siebenjährigen Wunderkindes Rzecewski bei dem Schachturnier 1922 in New York hatte noch nie der Einbruch eines völlig Unbekannten in die ruhmreiche Gilde derart allgemeines Aufsehen erregt. Denn Czentovics intellektuelle Eigenschaften schienen ihm keineswegs solch eine blendende Karriere von vornherein zu weissagen. Bald sickerte das Geheimnis durch, daß dieser Schachmeister in seinem Privatleben außerstande war, in irgendeiner Sprache einen Satz ohne orthographischen Fehler zu schreiben, und wie einer seiner verärgerten Kollegen ingrimmig spottete, »seine Unbildung war auf allen Gebieten gleich universell«. Sohn eines blutarmen südslawischen Donauschiffers, dessen winzige Barke eines Nachts von einem Getreidedampfer überrannt wurde, war der damals Zwölfjährige nach dem Tode seines Vaters vom Pfarrer des abgelegenen Ortes aus Mitleid aufgenommen worden, und der gute Pater bemühte sich redlich, durch häusliche Nachhilfe wettzumachen, was das maulfaule, dumpfe, breitstirnige Kind in der Dorfschule nicht zu erlernen vermochte.

ZOLA, Emile - "Radost života"

I
Comme six heures sonnaient au coucou de la salle à manger, Chanteau perdit tout espoir. Il se leva péniblement du fauteuil où il chauffait ses lourdes jambes de goutteux, devant un feu de coke. .....
-----------
I
Kao i šest udario kukati blagovaona, Chanteaus izgubili svaku nadu. Ustao je bolno stolicu gdje je grijao mu teške noge giht prije koksne požara. .....
---------------

===============
..... Depuis deux heures, il attendait madame Chanteau, qui, après une absence de cinq semaines, ramenait ce jour-là de Paris leur petite cousine Pauline Quenu, une orpheline de dix ans, dont le ménage avait accepté la tutelle.
-----------
..... Za dva sata je čekao Madame Chanteau koji je, nakon odsutnosti od pet tjedana, donio ovaj dan Parizu pavlinskog Quenu njihov rođak, siroče od deset, čija domaćinstva prihvatio skrbništvo.
-----------

===========
— C’est inconcevable, Véronique, dit-il en poussant la porte de la cuisine. Il leur est arrivé un malheur.
----------
- Nezamislivo je, Veronica, rekao je, gurajući vrata kuhinje. To je nesreća što im se dogodilo.
---------

===========
La bonne, une grande fille de trente-cinq ans, avec des mains d’homme et une face de gendarme, était en train d’écarter du feu un gigot qui allait être certainement trop cuit. Elle ne grondait pas, mais une colère blêmissait la peau rude de ses joues.
-----------
Dobro, velika djevojka od trideset pet godina, s ljudske ruke i lice je policajac pokušava ukloniti s vatre i nogu koje bi sigurno biti prekuhano. Ona nije korio, ali bijes blijedjela grubu kožu obrazima.
-----------

===========
— Madame sera restée à Paris, dit-elle sèchement. Avec toutes ces histoires qui n’en finissent plus et qui mettent la maison en l’air !
-----------
- Gospođo će ostati u Parizu, rekla je suho. Uz sve ove priče koja nikad kraja i staviti kuću!
---------

==========
— Non, non, expliqua Chanteau, la dépêche d’hier soir annonçait le règlement définitif des affaires de la petite… Madame a dû arriver ce matin à Caen, où elle s’est arrêtée pour passer chez Davoine. .....
---------
- Ne, objasnio Chanteaus, telegrama sinoć je najavio konačno rješenje poslovima malen ... Madame stigao je jutros u Caen, gdje je prestao ići preko Davoine. .....
----------

==========
..... À une heure, elle reprenait le train ; à deux heures, elle descendait à Bayeux ; à trois heures, l’omnibus du père Malivoire la déposait à Arromanches, et si même Malivoire n’a pas attelé tout de suite sa vieille berline, madame aurait pu être ici vers quatre heures, quatre heures et demie au plus tard ... Il n’y a guère que dix kilomètres d’Arromanches à Bonneville.
----------
..... À une heure, elle reprenait le train ; à deux heures, elle descendait à Bayeux ; à trois heures, l’omnibus du père Malivoire la déposait à Arromanches, et si même Malivoire n’a pas attelé tout de suite sa vieille berline, madame aurait pu être ici vers quatre heures, quatre heures et demie au plus tard ... Il n’y a guère que dix kilomètres d’Arromanches à Bonneville.
-----------

============
La cuisinière, les yeux sur son gigot, écoutait tous ces calculs, en hochant la tête. Il ajouta, après une hésitation :
— Tu devrais aller voir au coin de la route, Véronique.
------------
Kuhar, oči su mu na nogu, čuli sve ove izračune, odmahujući glavom. Dodao je, nakon trenutka oklijevanja:
- Trebao bi ići na uglu ceste, Veronica.
----------

===========
Elle le regarda, plus pâle encore de colère contenue.
— Tiens ! pourquoi ?… Puisque monsieur Lazare est déjà dehors, à patauger à leur rencontre, ce n’est pas la peine que j’aille me crotter jusqu’aux reins.
-----------
Izgledala je svjetlija sadržane bijes.
- Hej! zašto? ... Budući da je gospodin Lazar je već izašla, gaziti kako bi im u susret, to nije bol idem muljevito mi bubrege.
----------

==========
— C’est que, murmura Chanteau doucement, je finis par être inquiet aussi de mon fils… Lui non plus ne reparaît pas. Que peut-il faire sur la route, depuis une heure ?
--------
- Bilo je to tiho šapnuo Chanteaus, sam završiti se zabrinuti su mog sina ... On se također ne pojavljuje. Što se može učiniti na cesti za sat vremena?
-----------

==========
Alors, sans parler davantage, Véronique prit à un clou un vieux châle de laine noire, dont elle s’enveloppa la tête et les épaules. Puis, comme son maître la suivait dans le corridor, elle lui dit brusquement :
-------------
Dakle, bez daljnjeg razgovora, Veronica je čavao stari crni vuneni šal, ona je zamotan joj glavu i ramena. Tada, kao i njegov gospodar njom u hodniku, rekla je odjednom:
-----------

===========

GABORIAU, Emile - "Afera Lerouge"

I

Le jeudi 6 mars 1862, surlendemain du mardi-gras, cinq femmes du village de La Jonchère se présentaient au bureau de police de Bougival.

Elles racontaient que depuis deux jours personne n’avait aperçu une de leurs voisines, la veuve Lerouge, qui habitait seule une maisonnette isolée. À plusieurs reprises, elles avaient frappé en vain. Les fenêtres comme la porte étant exactement fermées, il avait été impossible de jeter un coup d’œil à l’intérieur. Ce silence, cette disparition les inquiétaient. Redoutant un crime, ou tout au moins un accident, elles demandaient que « la Justice » voulût bien, pour les rassurer, forcer la porte et pénétrer dans la maison.
-----------
I

Četvrtak, 6 ožujka, 1862, dan nakon Pokladni utorak, pet žena iz sela La Jonchère se predstavili u policijsku Bougival.

Oni su rekli da su dva dana nitko nije vidio jednu od svojih susjeda, udovica Lerouge, koji je živio samo izoliranu kuću. U nekoliko navrata, oni su udarali uzalud. Prozori su vrata zatvorena je točno, bilo je nemoguće da se pogled iznutra. Ova šutnja, to u pitanju nestanak. Bojeći se zločin, ili barem jedan od nezgode, pitali su da je "Pravda" je bio spreman, uvjeravati ih, prisiljavajući vrata i ući u kuću.
--------------
I

U četvrtak, 6. marta 1862. godine, dan nakon poklada, pet žena iz sela La Jonchère je došlo u policijski ured u Bougivalu.

One su ispričale da dva dana nitko nije vidio jednu od njihovih susjeda, udovicu Lerouge, koja je živjela sama u jednoj osamljenoj kućici. U nekoliko navrata su one lupale uzalud na njena vrata. Prozori, kao i vrata, su bili zatvoreni, tako da nije bilo moguće baciti pogled u unutrašnjost kuće. Ta tišina i taj nestanak su ih uznemirili. Bojeći se zločina ili u najmanju ruku neke nesreće, one zahtjevaju da "Pravosuđe", kako bi ih umirilo, provali vrata i na silu uđe u kuću.
==============
Bougival est un pays aimable, peuplé tous les dimanches de canotiers et de canotières ; on y relève beaucoup de délits, mais les crimes y sont rares. Le commissaire refusa donc d’abord de se rendre à la prière des solliciteuses. Cependant elles firent si bien, elles insistèrent tant et si longtemps, que le magistrat fatigué céda. Il envoya chercher le brigadier de gendarmerie et deux de ses hommes, requit un serrurier et, ainsi accompagné, suivit les voisines de la veuve Lerouge.
---------
Bougival je prijateljska zemlja, naseljen svake nedjelje nautičare i canotières, postoji suočava mnoge zločine, ali zločini su rijetki.Povjerenik stoga isprva odbila ići na molitvu solliciteuses. Međutim, oni to nisu, oni su inzistirali toliko i toliko dugo da je sudac dao umorni. On je poslao za narednika policije i dvojica njegovih ljudi, zatražio bravara i tako pratnji, slijedi blizini je udovica Lerouge.
------------
Bougival je prijazno mjesto, svake nedjelje napučeno nautičarima i nautičarkama; dešava se dosta prekršaja, ali zločini su rijetki. Komesar je stoga isprva odbio molbu žena. One su, međutim, bile uporne i tako dugo su inzistirale dok magistrat, sav iscrpljen, nije popustio. On je poslao narednika žandarmerije i dvojicu njegovih ljudi, naredio da potraže bravara i tako su oni, u pratnji njenih susjeda, pošli prema kući udovice Lerouge.
=============
La Jonchère doit quelque célébrité à l’inventeur du chemin de fer à glissement qui, depuis plusieurs années, y fait avec plus de persévérance que de succès des expériences publiques de son système. C’est un hameau sans importance, assis sur la pente du coteau qui domine la Seine, entre la Malmaison et Bougival. Il est à vingt minutes environ de la grande route qui va de Paris à Saint-Germain en passant par Rueil et Port-Marly. Un chemin escarpé, inconnu aux ponts et chaussées, y conduit.
-----------
Jonchère je zvijezda izumitelj željezničkog listiću koji se, za nekoliko godina, to je s više upornosti nego uspješnih javnih iskustvima svom sustavu. To je nevažno zaseoku sjedi na padini brda s pogledom na Seinu između Bougival i Malmaison. To je oko dvadesetak minuta od glavne ceste koja vodi do Paris Saint-Germain do Rueil i Port-Marly.Strma, nepoznata cesta i mostova koje vode do njega.
-----------

============
La petite troupe, les gendarmes en tête, suivit donc la large chaussée qui endigue la Seine à cet endroit, et bientôt, tournant à droite, s’engagea dans le chemin de traverse, bordé de murs et profondément encaissé.
---------
Mali bend, žandari glavu, pa je slijedio široku cestu koja brane Seine u ovom trenutku, i ubrzo skrenuti desno, sudjelovali u Diagon Alley, obloženi zidovi i duboko urezani.
-----------

============
Après quelques centaines de pas, on arriva devant une habitation aussi modeste que possible, mais d’honnête apparence. Cette maison, cette chaumière plutôt, devait avoir été bâtie par quelque boutiquier parisien, amoureux de la belle nature, car tous les arbres avaient été soigneusement abattus. Plus profonde que large, elle se composait d’un rez-de-chaussée de deux pièces, avec un grenier au-dessus. Autour s’étendait un jardin à peine entretenu, mal protégé contre les maraudeurs par un mur en pierres sèches d’un mètre de haut environ, qui encore s’écroulait par places. Une légère grille de bois tournant dans des attaches de fil de fer donnait accès dans le jardin.
-------------
Nakon nekoliko stotina metara, došli smo do skromne kuće što je više moguće, ali pošten izgled. Ova kuća, vikendica, a, trebao je biti izgrađen od strane pariškog trgovca, ljubitelj lijepe prirode, jer svi su stabla bila pomno pucao. Dublje nego što je širok, sastojao se od dvije spavaće sobe u prizemlju s potkrovljem iznad. Rastegnut oko vrta jedva održava, slabo zaštićena od pljačkaši zidom na suho oko jedan metar visoki kameni dalje srušila na mjestima.Svjetlo drvene rešetke okretanje spajala žice dao pristup vrtu.
-----------

=============
— C’est ici, dirent les femmes.

Le commissaire de police s’arrêta. Pendant le trajet, sa suite s’était rapidement grossie de tous les badauds et de tous les désœuvrés du pays. Il était maintenant entouré d’une quarantaine de curieux.

— Que personne ne pénètre dans le jardin, dit-il.

Et, pour être certain d’être obéi, il plaça les deux gendarmes en faction devant l’entrée, et s’avança escorté du brigadier de gendarmerie et du serrurier.
--------------
- To je ovdje, rekao žene.

Policijski komesar zaustavljen. Tijekom putovanja, njegov nastavak ubrzo veliča sve neuredne i ukupnog broja nezaposlenih u zemlji. Sada je bio okružen četrdeset i znatiželjni.

- Neka nitko ne ulazi u vrt, rekao je.

I biti sigurni da će biti poslušni, on je stavljen na dva policajca na straži na ulazu, i napredne pratnji policijskog narednika i bravar.
------------

============
Lui-même, à plusieurs reprises, il frappa très-fort avec la pomme de sa canne plombée, à la porte d’abord, puis successivement à tous les volets. Après chaque coup, il collait son oreille contre le bois et écoutait. N’entendant rien, il se retourna vers le serrurier.

— Ouvrez, lui dit-il.

L’ouvrier déboucla sa trousse et prépara ses outils. Déjà il avait introduit un de ses crochets dans la serrure, quand une grande rumeur éclata dans le groupe des badauds.

— La clé, criait-on, voici la clé !

En effet, un enfant d’une douzaine d’années, jouant avec un de ses camarades, avait aperçu dans le fossé qui borde la route, une clé énorme ; il l’avait ramassée et l’apportait en triomphe.

— Donne, gamin, lui dit le brigadier, nous allons voir.

La clé fut essayée, c’était bien celle de la maison.

Le commissaire et le serrurier échangèrent un regard plein de sinistres inquiétudes. — « Ça va mal ! » murmura le brigadier, et ils entrèrent dans la maison, tandis que la foule, contenue avec peine par les gendarmes, trépignait d’impatience, tendant le cou et s’allongeant sur le mur, pour tâcher de voir, de saisir quelque chose de ce qui allait se passer.

Ceux qui avaient parlé de crime ne s’étaient malheureusement pas trompés, le commissaire de police en fut convaincu dès le seuil. Tout, dans la première pièce, dénonçait avec une lugubre éloquence la présence des malfaiteurs. Les meubles, une commode et deux grands bahuts, étaient forcés et défoncés. Dans la seconde pièce, qui servait de chambre à coucher, le désordre était plus grand encore. C’était à croire qu’une main furieuse avait pris plaisir à tout bouleverser.

Enfin, près de la cheminée, la face dans les cendres, était étendu le cadavre de la veuve Lerouge. Tout un côté de la figure et les cheveux étaient brûlés, et c’était miracle que le feu ne se fût pas communiqué aux vêtements.

— Canailles, va ! murmura le brigadier de gendarmerie, n’auraient-ils pas pu la voler sans l’assassiner, cette pauvre femme ?

— Mais où donc a-t-elle été frappée ? demanda le commissaire, je ne vois pas de sang.

— Tenez, là, entre les deux épaules, mon commissaire, reprit le gendarme. Deux fiers coups, ma foi ! Je parierais mes galons qu’elle n’a pas seulement eu le temps de faire : Ouf !

Il se pencha sur le corps et le toucha.

— Oh ! continua-t-il, elle est bien froide. Même il me semble qu’elle n’est déjà plus très-roide, il y a au moins trente-six heures que le coup est fait.

Le commissaire, tant bien que mal, écrivait sur un coin de table un procès-verbal sommaire.

— Il ne s’agit pas de pérorer, dit-il au brigadier, mais bien de trouver les coupables. Qu’on prévienne le juge de paix et le maire. De plus, il faut courir à Paris porter cette lettre au parquet. Dans deux heures un juge d’instruction peut être ici. Je vais en attendant procéder à une enquête provisoire.

— Est-ce moi qui dois porter la lettre ? demanda le brigadier.

— Non. Envoyez un de vos hommes, vous me serez utile ici, vous, pour contenir ces curieux et aussi pour me trouver les témoins dont j’aurai besoin. Il faut tout laisser ici tel quel, je vais m’installer dans la première chambre.

Un gendarme s’élança au pas de course vers la station de Rueil, et aussitôt le commissaire commença l’information préalable prescrite par la loi.

Qui était cette veuve Lerouge, d’où était-elle, que faisait-elle, de quoi vivait-elle, et comment ? Quelles étaient ses habitudes, ses mœurs, ses fréquentations ? Lui connaissait-on des ennemis, était-elle avare, passait-elle pour avoir de l’argent ? Voilà ce qu’il importait au commissaire de savoir.

Mais pour être nombreux, les témoins n’en étaient pas mieux informés. Les dépositions des voisins, successivement interrogés, étaient vides, incohérentes, incomplètes. Personne ne savait rien de la victime, étrangère au pays. Beaucoup de gens se présentaient, d’ailleurs, qui venaient bien moins pour donner des renseignements que pour en demander. Une jardinière qui avait été l’amie de la veuve Lerouge et une laitière chez qui elle se fournissait purent seules donner quelques renseignements assez insignifiants mais précis.

Enfin, après trois heures d’interrogatoires insupportables, après avoir subi tous les on-dit du pays, recueilli les témoignages les plus contradictoires et les plus ridicules commérages, voici ce qui parut à peu près certain au commissaire de police :

Deux ans auparavant, au commencement de 1860, la femme Lerouge était arrivée à Bougival avec une grande voiture de déménagement pleine de meubles, de linge et d’effets. Elle était descendue dans une auberge, manifestant l’intention de se fixer dans les environs, et aussitôt s’était mise en quête d’une maison. Ayant trouvé celle-ci à son gré, elle l’avait louée sans marchander, moyennant 320 francs payables par semestre et d’avance, mais n’avait pas consenti à signer de bail.

La maison louée, elle s’y était installée le jour même et avait dépensé une centaine de francs en réparations. C’était une femme de 54 ou 55 ans, bien conservée, forte, et d’une santé excellente. Nul ne savait pourquoi elle avait choisi pour s’établir un pays où elle ne connaissait absolument personne. On la supposait Normande, parce que souvent, le matin, on l’avait aperçue coiffée d’un bonnet de coton. Cette coiffure de nuit ne l’empêchait pas d’être très-coquette le jour. Elle portait d’ordinaire de très-jolies robes, mettait force rubans à ses bonnets, et se couvrait de bijoux comme une chapelle. Sans doute, elle avait habité la côte, car la mer et les navires revenaient sans cesse dans ses conversations.

Elle n’aimait pas à parler de son mari, mort, disait-elle, dans un naufrage. Jamais à ce sujet elle n’avait donné le moindre détail. Une fois seulement elle avait dit à la laitière devant trois personnes : « Jamais une femme n’a été plus malheureuse que moi dans son ménage. » Une autre fois, elle avait dit : « Tout nouveau, tout beau ; défunt mon homme ne m’a aimée qu’un an. »

La veuve Lerouge passait pour riche ou du moins pour très à l’aise. Elle n’était pas avare. Elle avait prêté à une femme de la Malmaison 60 francs pour son terme et n’avait pas voulu qu’elle les lui rendît. Une autre fois, elle avait avancé 200 francs à un pêcheur de Port-Marly. Elle aimait à bien vivre, dépensait beaucoup pour sa nourriture et faisait venir du vin par demi-pièce. Son plaisir était de traiter ses connaissances, et ses dîners étaient excellents. Si on la complimentait d’être riche, elle ne s’en défendait pas beaucoup. On lui avait souvent entendu dire : « Je ne possède pas de rentes, mais j’ai tout ce dont j’ai besoin. Si je voulais davantage, je l’aurais. »

D’ailleurs, jamais la moindre allusion à son passé, à son pays ou à sa famille, n’avait été surprise. Elle était très-bavarde, mais, quand elle avait bien causé, elle n’avait rien dit que du mal de son prochain. Elle devait pourtant avoir vu le monde et savait beaucoup de choses. Très-défiante, elle se barricadait chez elle comme dans une forteresse. Jamais elle ne sortait le soir, on savait qu’elle s’enivrait régulièrement à son dîner et qu’elle se couchait après. Rarement on avait vu des étrangers chez elle : quatre ou cinq fois une dame et un jeune homme, et une autre fois deux messieurs un vieux très décoré et un jeune. Ces derniers étaient venus dans une voiture magnifique.

En somme, on l’estimait peu. Ses propos étaient souvent choquants et singuliers dans la bouche d’une femme de son âge. On l’avait entendue donner à une jeune fille les plus détestables conseils. Un charcutier de Bougival, gêné dans son commerce, lui avait cependant fait la cour. Elle l’avait repoussé en disant que se marier une fois était suffisant. À diverses reprises on avait vu venir des hommes chez elle. D’abord un jeune, qui avait l’air d’un employé du chemin de fer, puis un grand brun assez vieux, vêtu d’une blouse et qui paraissait très-méchant. On supposait que l’un et l’autre étaient ses amants.

Tout en interrogeant, le commissaire résumait par écrit les dépositions, et il en était là, lorsqu’arriva le juge d’instruction. Il amenait avec lui le chef de la police de sûreté et un de ses agents.

M. Daburon, que ses amis ont vu avec une profonde surprise donner sa démission pour aller planter ses choux au moment où se dessinait sa fortune, était alors un homme de trente-huit ans, bien fait de sa personne, sympathique malgré sa froideur, d’une physionomie douce et un peu triste. Cette tristesse lui était restée d’une grande maladie qui deux ans auparavant avait failli l’emporter.

Juge d’instruction depuis 1859, il s’était vite acquis une brillante réputation. Laborieux, patient, doué d’un sens subtil, il savait avec une pénétration rare démêler l’écheveau de l’affaire la plus embrouillée, et, au milieu de mille fils saisir le fil conducteur. Nul mieux que lui, armé d’une implacable logique, ne pouvait résoudre ces terribles problèmes où l’X est le coupable. Habile à déduire du connu à l’inconnu, il excellait à grouper les faits et à réunir en un faisceau de preuves accablantes les circonstances les plus futiles et en apparence les plus indifférentes.

Avec tant et de si précieuses qualités, il ne paraissait cependant pas né pour ses terribles fonctions. Il ne les exerçait qu’en frémissant, se défiant de l’entraînement de ses immenses pouvoirs. L’audace lui manquait pour les coups de théâtre risqués qui font éclater la vérité.

Il avait été long à s’accoutumer à certaines pratiques employées sans scrupules par les plus rigoristes de ses confrères. Ainsi il lui répugnait de tromper même un prévenu et de lui tendre des pièges. On disait de lui au parquet : « C’est un trembleur. » Le fait est qu’au seul souvenir des erreurs judiciaires connues, ses cheveux se dressaient sur sa tête. Ce qu’il lui fallait, c’était non la conviction, non les plus probables présomptions, mais la certitude absolue. Pas de repos pour lui jusqu’au jour où l’accusé était forcé de courber le front devant l’évidence. Si bien qu’un substitut lui reprochait en riant de chercher non plus des coupables, mais des innocents.

Le chef de la police de sûreté n’était autre que le célèbre Gévrol, lequel ne manquera pas de jouer un rôle important dans les drames de nos neveux. C’est assurément un habile homme, mais la persévérance lui manque et il est sujet à se laisser aveugler par une incroyable obstination. S’il perd une piste, il ne peut consentir à l’avouer, encore moins à revenir sur ses pas. D’ailleurs, plein d’audace et de sang-froid, il est impossible à déconcerter. D’une force herculéenne cachée sous des apparences grêles, il n’a jamais hésité à affronter les plus dangereux malfaiteurs.

Mais sa spécialité, sa gloire, son triomphe, c’est une mémoire des physionomies si prodigieuse, qu’elle passe les bornes du croyable. A-t-il vu une figure cinq minutes, c’est fini, elle est casée, elle lui appartient. Partout, en tout temps, il la reconnaîtra. Les impossibilités de lieux, les invraisemblances de circonstances, les plus incroyables déguisements ne le dérouteront pas. Cela tient, prétend-il, à ce que d’un homme il ne voit, il ne regarde que les yeux. Il reconnaît le regard sans se préoccuper des traits.

L’expérience fut tentée il n’y a pas bien des mois à Poissy. On drapa dans des couvertures trois détenus, afin de déguiser leur taille ; on leur mit sur la face un voile épais où des trous étaient ménagés pour les yeux, et en cet état on les présenta à Gévrol.

Sans la moindre hésitation il reconnut trois de ses pratiques et les nomma.

Le hasard seul l’avait-il servi ?

L’aide de camp de Gévrol était, ce jour-là, un ancien repris de justice réconcilié avec les lois, un gaillard habile dans son métier, fin comme l’ambre, et jaloux de son chef qu’il jugeait médiocrement fort. On le nommait Lecoq.

Le commissaire de police, que sa responsabilité commençait à gêner, accueillit le juge d’instruction et les deux agents comme des libérateurs. Il exposa rapidement les faits et lut son procès-verbal.

— Vous avez fort bien procédé, monsieur, lui dit le juge, tout ceci est très-net ; seulement il est un fait que vous oubliez.

— Lequel, monsieur ? demanda le commissaire.

— Quel jour a-t-on vu pour la dernière fois la veuve Lerouge, et à quelle heure ?

— J’allais y arriver, monsieur. On l’a rencontrée le soir du mardi-gras à cinq heures vingt minutes. Elle revenait de Bougival avec un panier de provisions.

— Monsieur le commissaire est sûr de l’heure ? interrogea Gévrol.

— Parfaitement, et voici pourquoi : les deux témoins dont la déposition me fixe, la femme Tellier et un tonnelier, qui demeurent ici près, descendaient de l’omnibus américain qui part de Marly toutes les heures, lorsqu’ils ont aperçu la veuve Lerouge dans le chemin de traverse. Ils ont pressé le pas pour la rejoindre, ont causé avec elle et ne l’ont quittée qu’à sa porte.

— Et qu’avait-elle dans son panier ? demanda le juge d’instruction.

— Les témoins l’ignorent. Ils savent seulement qu’elle rapportait deux bouteilles de vin cacheté et un litre d’eau-de-vie. Elle se plaignait du mal de tête et leur dit que, bien qu’il fût d’usage de s’amuser le jour du mardi-gras, elle allait se coucher.

— Eh bien ! exclama le chef de la sûreté, je sais où il faut chercher.

— Vous croyez ? fit M. Daburon.

— Parbleu ! c’est assez clair. Il s’agit de trouver le grand brun, le gaillard à la blouse. L’eau-de-vie et le vin lui étaient destinés. La veuve l’attendait pour souper. Il est venu, l’aimable galant.

— Oh ! insinua le brigadier évidemment révolté, elle était bien laide et terriblement vieille.

Gévrol regarda d’un air goguenard l’honnête gendarme.

— Sachez, brigadier, dit-il, qu’une femme qui a de l’argent est toujours jeune et jolie, si cela lui convient.

— Peut-être y a-t-il là quelque chose, reprit le juge d’instruction ; pourtant ce n’est pas là ce qui me frappe. Ce seraient plutôt ces mots de la veuve Lerouge : « Si je voulais davantage, je l’aurais. »

— C’est aussi ce qui éveilla mon attention, appuya le commissaire.

Mais Gévrol ne se donnait plus la peine d’écouter. Il tenait sa piste, il inspectait minutieusement les coins et les recoins de la pièce. Tout à coup il revint vers le commissaire.

— J’y pense, s’écria-t-il, n’est-ce pas le mardi que le temps a changé ? Il gelait depuis une quinzaine et nous avons eu de l’eau. À quelle heure la pluie a-t-elle commencé ?

— À neuf heures et demie, répondit le brigadier. Je sortais de souper et j’allais faire ma tournée dans les bals, quand j’ai été pris par une averse vis-à-vis de la rue des Pêcheurs. En moins de dix minutes il y avait un demi-pouce d’eau sur la chaussée.

— Très-bien ! dit Gévrol. Donc, si l’homme est venu après neuf heures et demie, il devait avoir ses souliers pleins de boue… sinon, c’est qu’il est arrivé avant. On aurait dû voir cela ici, puisque le carreau est frotté. Y avait-il des empreintes de pas, monsieur le commissaire ?

— Je dois avouer que nous ne nous en sommes pas occupés.

— Ah ! fit le chef de la sûreté d’un ton dépité, c’est bien fâcheux.

— Attendez, reprit le commissaire, il est encore temps d’y voir, non dans cette pièce mais dans l’autre. Nous n’y avons rien dérangé absolument. Mes pas et ceux du brigadier seraient aisés à distinguer. Voyons.

Comme le commissaire ouvrait la porte de la seconde chambre, Gévrol l’arrêta.

— Je demanderai à monsieur le juge, dit-il, de me permettre de tout bien examiner avant que personne entre, c’est important pour moi.

— Certainement, approuva M. Daburon.

Gévrol passa le premier, et tous, derrière lui, s’arrêtèrent sur le seuil. Ainsi ils embrassaient d’un coup d’œil le théâtre du crime.

Tout, ainsi que l’avait constaté le commissaire, semblait avoir été mis sens dessus dessous par quelque furieux.

Au milieu de la chambre était une table dressée. Une nappe fine, blanche comme la neige, la recouvrait. Dessus se trouvaient un magnifique verre de cristal taillé, un très-beau couteau et une assiette de porcelaine. Il y avait encore une bouteille de vin à peine entamée et une bouteille d’eau-de-vie dont on avait bu la valeur de cinq à six petits verres.

À droite, le long du mur, étaient appuyées deux belles armoires de noyer à serrures ouvragées, une de chaque côté de la fenêtre. L’une et l’autre étaient vides, et de tous côtés sur le carreau le contenu était éparpillé. C’étaient des hardes, du linge, des effets dépliés, secoués, froissés.

Au fond, près de la cheminée, un grand placard renfermant de la vaisselle était resté ouvert. De l’autre côté de la cheminée, un vieux secrétaire à dessus de marbre avait été défoncé, brisé, mis en morceaux et fouillé sans doute jusque dans ses moindres rainures. La tablette arrachée pendait, retenue par une seule charnière ; les tiroirs avaient été retirés et jetés à terre.

Enfin, à gauche, le lit avait été complètement défait et bouleversé. La paille même de la paillasse avait été retirée.

— Pas la plus légère empreinte, murmura Gévrol contrarié, il est arrivé avant neuf heures et demie. Nous pouvons entrer sans inconvénient maintenant.

Il entra et marcha droit au cadavre de la veuve Lerouge, près duquel il s’agenouilla.

— Il n’y a pas à dire, grogna-t-il, c’est proprement fait. L’assassin n’est pas un apprenti.

Puis, regardant de droite et de gauche :

— Oh ! oh ! continua-t-il, la pauvre diablesse était en train de faire la cuisine quand on l’a frappée. Voilà sa poêle par terre, du jambon et des œufs. Le brutal n’a pas eu la patience d’attendre le dîner. Monsieur était pressé, il a fait le coup le ventre vide. De la sorte il ne pourra pas invoquer pour sa défense la gaieté du dessert.

— Il est évident, disait le commissaire de police au juge d’instruction, que le vol a été le mobile du crime.

— C’est probable, répondit Gévrol d’un ton narquois, c’est même pour cela que vous n’apercevez pas sur la table le plus léger couvert d’argent.

— Tiens ! des pièces d’or dans ce tiroir ! exclama Lecoq, qui furetait de son côté ; il y en a pour 320 francs.

— Par exemple ! fit Gévrol un peu déconcerté.

Mais il revint vite de son étonnement et continua :

— Il les aura oubliées. On cite plus fort que cela. J’ai vu, moi, un assassin qui, le meurtre accompli, perdit si bien la tête qu’il ne se souvint plus de ce qu’il était venu faire et s’enfuit sans rien prendre. Notre gaillard aura été ému. Qui sait s’il n’a pas été dérangé ? On peut avoir frappé à la porte. Ce qui me le ferait croire volontiers, c’est que le gredin n’a pas laissé brûler la bougie, il s’est donné la peine de la souffler.

— Bast ! fit Lecoq, cela ne prouve rien. C’était peut-être un homme économe et soigneux.

Les investigations des deux agents continuèrent par toute la maison, mais les plus minutieuses recherches ne leur firent rien découvrir absolument, pas une pièce à conviction, pas le plus faible indice pouvant servir de point de repère ou de départ. Même, tous les papiers de la veuve Lerouge, si elle en possédait, avaient disparu. On ne rencontra ni une lettre, ni un chiffon de papier, rien.

De temps à autre, Gévrol s’interrompait pour jurer ou pour grommeler.

— Oh ! c’est crânement fait ! voilà de la besogne numéro un. Le gredin a de la main !

— Eh bien ! messieurs ? demanda enfin le juge d’instruction.

— Refaits, monsieur le juge, répondit Gévrol, nous sommes refaits ! Le scélérat avait bien pris toutes ses précautions. Mais je le pincerai. Avant ce soir j’aurai une douzaine d’hommes en campagne. D’ailleurs, il nous reviendra toujours. Il a emporté de l’argenterie et des bijoux, il est perdu.

— Avec tout cela, fit M. Daburon, nous ne sommes pas plus avancés que ce matin !

— Dame ! on fait ce qu’on peut, gronda Gévrol.

— Saperlotte ! dit Lecoq entre haut et bas, pourquoi le père Tirauclair n’est-il pas ici ?

— Que ferait-il de plus que nous ? riposta Gévrol en lançant un regard furieux à son subordonné.

Lecoq baissa la tête et ne souffla mot, enchanté intérieurement d’avoir blessé son chef.

— Qu’est-ce que ce père Tirauclair ? demanda le juge d’instruction, il me semble avoir entendu ce nom-là je ne sais où.

— C’est un rude homme ! exclama Lecoq.

— C’est un ancien employé du Mont-de-Piété, ajouta Gévrol, un vieux richard dont le vrai nom est Tabaret. Il fait de la police, comme Ancelin était devenu garde du commerce, pour son plaisir.

— Et augmenter ses revenus, remarqua le commissaire.

— Lui ! répondit Lecoq, il n’y a pas de danger. C’est si bien pour la gloire qu’il travaille que souvent il en est de sa poche. C’est un amusement, quoi ! Nous l’avons, là-bas, surnommé Tirauclair, à cause d’une phrase qu’il répète toujours. Ah ! il est fort, le vieux mâtin ! C’est lui qui, dans l’affaire de la femme de ce banquier, vous savez ? a deviné que la dame s’était volée elle-même, et qui l’a prouvé.

— C’est vrai, riposta Gévrol. C’est aussi lui qui a failli faire couper le cou à ce pauvre Derème, ce petit tailleur qu’on accusait d’avoir tué sa femme, une rien du tout, et qui était innocent.

— Nous perdons notre temps, messieurs, interrompit le juge d’instruction.

Et s’adressant à Lecoq :

— Allez, dit-il, me chercher le père Tabaret. J’ai beaucoup entendu parler de lui, je ne serai pas fâché de le voir à l’œuvre.

Lecoq sortit en courant, Gévrol était sérieusement humilié.

— Monsieur le juge d’instruction, commença-t-il, a bien le droit de demander les services de qui bon lui semble ; cependant…

— Ne nous fâchons pas, M. Gévrol, interrompit M. Daburon. Ce n’est point d’hier que je vous connais, je sais ce que vous valez ; seulement aujourd’hui, nous différons complètement d’opinion. Vous tenez absolument à votre homme brun, et moi, je suis convaincu que vous n’êtes pas sur la voie.

— Je crois que j’ai raison, répondit le chef de la sûreté, et j’espère bien le prouver. Je trouverai le gredin, quel qu’il soit.

— Je ne demande pas mieux.

— Seulement que monsieur le juge me permette de donner un… comment dirais-je, sans manquer de respect ? un… conseil.

— Parlez.

— Eh bien ! j’engagerai monsieur le juge à se méfier du père Tabaret.

— Vraiment ! et pourquoi cela ?

— C’est que le bonhomme est trop passionné. Il fait de la police pour le succès, ni plus ni moins qu’un auteur. Et comme il est orgueilleux plus qu’un paon, il est sujet à s’emporter, à se monter le coup. Dès qu’il est en présence d’un crime, comme celui d’aujourd’hui, par exemple, il a la prétention de tout expliquer sur-le-champ. Et en effet, il invente une histoire qui se rapporte exactement à la situation. Il prétend avec un seul fait reconstruire toutes les scènes d’un assassinat, comme ce savant qui sur un os rebâtissait les animaux perdus. Quelquefois, il devine juste, souvent aussi il se trompe. Ainsi, dans l’affaire du tailleur, de ce malheureux Derème, sans moi…

— Je vous remercie de l’avis, interrompit M. Daburon, j’en profiterai. Maintenant, M. le commissaire, continua-t-il, à tout prix il faut tâcher de découvrir de quel pays était la veuve Lerouge.

La procession des témoins amenés par le brigadier de gendarmerie recommença à défiler devant le juge d’instruction.

Mais aucun fait nouveau ne se révélait. Il fallait que la veuve Lerouge eût été de son vivant une personne singulièrement discrète pour que de toutes ses paroles – et elle en prononçait beaucoup en un jour – rien de significatif ne fût resté dans l’oreille des commères d’alentour.

Seulement, tous les gens interrogés s’obstinaient à faire part au juge de leurs convictions et de leurs conjectures personnelles. L’opinion publique se déclarait pour Gévrol. Il n’y avait qu’une voix pour accuser l’homme à la blouse grise, le grand brun. Celui-là sûrement était le coupable. On se souvenait de son air féroce, qui avait effrayé tout le pays. Beaucoup, frappés de sa mise suspecte, l’avaient sagement évité. Il avait un soir menacé une femme et un autre jour battu un enfant. On ne pouvait désigner ni l’enfant ni la femme, mais n’importe, ces actes de brutalité étaient de notoriété publique.

M. Daburon désespérait de faire jaillir la moindre lumière, lorsqu’on lui amena une épicière de Bougival chez qui se fournissait la victime, et un enfant de treize ans, qui savaient, assurait-on, des choses positives.

L’épicière comparut la première. Elle avait entendu la veuve Lerouge parler d’un fils à elle, encore vivant.

— En êtes-vous bien sûre ? insista le juge.

— Comme de mon existence, répondit l’épicière, même que, ce soir-là, c’était un soir, elle était, sauf votre respect, un peu ivre. Elle est restée dans ma boutique plus d’une heure.

— Et elle disait ?

— Il me semble la voir encore, continua la marchande, elle était accotée sur le comptoir près des balances, elle plaisantait avec un pêcheur de Marly, le père Husson, qui peut vous le répéter, et elle l’appelait marin d’eau douce. Mon mari à moi, disait-elle, était marin, lui, mais pour de bon, et la preuve, c’est qu’il restait des années en voyage, et toujours il me rapportait des noix de coco. J’ai un garçon qui est marin, comme défunt son père, sur un vaisseau de l’État.

— Avait-elle prononcé le nom de son fils ?

— Pas cette fois-là, mais une autre, qu’elle était, si j’ose dire, très-soûle. Elle nous a conté que son garçon s’appelait Jacques et qu’elle ne l’avait pas vu depuis très-longtemps.

— Disait-elle du mal de son mari ?

— Jamais. Seulement elle disait que le défunt était jaloux et brutal, bon homme au fond, et qu’il lui faisait une vie pitoyable. Il avait la tête faible et se forgeait des idées pour un rien. Enfin il était bête par trop d’honnêteté.

— Son fils était-il venu la voir depuis qu’elle habitait La Jonchère ?

— Elle ne m’en a pas parlé.

— Dépensait-elle beaucoup chez vous ?

— C’est selon. Elle nous prenait pour une soixantaine de francs par mois, quelquefois plus, parce qu’elle voulait du cognac vieux. Elle payait comptant.

L’épicière, ne sachant plus rien, fut congédiée.

L’enfant qui lui succéda appartenait à des gens aisés de la commune. Il était grand et fort pour son âge. Il avait l’œil intelligent, la physionomie éveillée et narquoise. Le juge ne sembla nullement l’intimider.

— Voyons, mon garçon, lui demanda le juge, que sais-tu ?

— Monsieur, l’autre avant-hier, le jour du dimanche-gras, j’ai vu un homme sur la porte du jardin de madame Lerouge.

— À quel moment de la journée ?

— De grand matin, j’allais à l’église pour servir la seconde messe.

— Bien ! fit le juge, et cet homme était un grand brun, vêtu d’une blouse…

— Non, monsieur, au contraire, celui-là était petit, court, très-gros et pas mal vieux.

— Tu ne te trompes pas ?

— Plus souvent ! répondit le gamin. Je l’ai envisagé de près, puisque je lui ai parlé.

— Alors, voyons, raconte-moi cela.

— Donc, monsieur, je passais, quand je vois ce gros-là sur la porte. Il avait l’air vexé, oh ! mais vexé comme il n’est pas possible. Sa figure était rouge, c’est-à-dire violette jusqu’au milieu de la tête, ce qui se voyait très-bien, car il était tête nue et n’avait plus guère de cheveux.

— Et il t’a parlé le premier.

— Oui, monsieur. En m’apercevant, il m’a appelé : — « Eh ! petit ! » Je me suis approché. — Voyons, me dit-il, tu as de bonnes jambes ? » Moi je réponds : — « Oui. » Alors il me prend l’oreille, mais sans me faire de mal, en me disant : — « Puisque c’est comme ça, tu vas me faire une commission et je te donnerai dix sous. Tu vas courir jusqu’à la Seine. Avant d’arriver au quai, tu verras un grand bateau amarré ; tu y entreras et tu demanderas le patron Gervais. Sois tranquille, il y sera ; tu lui diras qu’il peut parer à filer, que je suis prêt. » Là-dessus, il m’a mis dix sous dans la main, et je suis parti.

— Si tous les témoins étaient comme ce petit garçon, murmura le commissaire, ce serait un plaisir.

— Maintenant, demanda le juge, dis-nous comment tu as fait ta commission.

— Je suis allé au bateau, monsieur, j’ai trouvé l’homme, je lui ai dit la chose, et c’est tout.

Gévrol, qui écoutait avec la plus vive attention, se pencha vers l’oreille de M. Daburon.

— M. le juge, fit-il à voix basse, serait-il assez bon pour me permettre de poser quelques questions à ce mioche ?

— Certainement, M. Gévrol.

— Voyons, mon petit ami, interrogea l’agent, si tu voyais cet homme dont tu nous parles, le reconnaîtrais-tu ?

— Oh ! pour ça, oui.

— Il avait donc quelque chose de particulier ?

— Dame !… sa figure de brique.

— Et c’est tout ?

— Mais oui ! monsieur.

— Cependant, tu sais comme il était vêtu ; avait-il une blouse ?

— Non. C’était une veste. Sous les bras, elle avait de grandes poches, et de l’une d’elles sortait à moitié un mouchoir à carreaux bleus.

— Comment était son pantalon ?

— Je ne me le rappelle pas.

— Et son gilet ?

— Attendez donc ? répondit l’enfant. Avait-il un gilet ? Il me semble que non. Si, pourtant… Mais non, je me souviens, il n’en portait pas, il avait une longue cravate attachée près du cou avec un gros anneau.

— Ah ! fit Gévrol d’un air satisfait, tu n’es pas un sot, mon garçon, et je parie qu’en cherchant bien tu vas trouver d’autres renseignements encore à nous donner.

L’enfant baissa la tête et garda le silence. Aux plis de son jeune front, on devinait qu’il faisait un violent effort de mémoire.

— Oui ! s’écria-t-il, j’ai encore remarqué une chose.

— Quoi ?

— L’homme avait des boucles d’oreilles très-grandes.

— Bravo ! fit Gévrol, voilà un signalement complet. Je le retrouverai, celui-là ; M. le juge peut préparer son mandat de comparution.

— Je crois, en effet, le témoignage de cet enfant de la plus haute importance, répondit M. Daburon.

Et se retournant vers l’enfant :

— Saurais-tu, mon petit ami, demanda-t-il, nous dire de quoi était chargé le bateau ?

— C’est que je n’en sais rien, monsieur, il était ponté.

— Montait-il ou descendait-il la Seine ?

— Mais, monsieur, il était arrêté.

— Nous le pensons bien, dit Gévrol ; M. le juge te demande de quel côté était tourné l’avant du bateau. Était-ce vers Paris ou vers Marly ?

— Les deux bouts du bateau m’ont semblé pareils.

Le chef de la sûreté fit un geste de désappointement.

— Ah ! reprit-il en s’adressant à l’enfant, tu aurais bien dû regarder le nom du bateau, tu sais lire, je suppose. Il faut toujours regarder le nom des bateaux sur lesquels on monte.

— Je n’ai pas vu de nom, dit le petit garçon.

— Si ce bateau s’est arrêté à quelques pas du quai, objecta M. Daburon, il aura probablement été remarqué par des habitants de Bougival.

— Monsieur le juge a raison, approuva le commissaire.

— C’est juste, fit Gévrol. Du reste les mariniers ont dû descendre à terre et aller au cabaret. Je m’informerai. Mais comment était ce patron Gervais, mon petit ami ?

— Comme tous les mariniers d’ici, monsieur.

Le petit garçon se préparait à sortir, le juge le rappela.

— Avant de partir, mon enfant, dis-moi si tu as parlé à quelqu’un de ta rencontre avant aujourd’hui ?

— Monsieur, j’ai tout dit à maman, le dimanche en revenant de l’église, je lui ai même remis les dix sous de l’homme.

— Et tu nous as bien avoué toute la vérité ? continua le juge. Tu sais que c’est une chose très-grave que d’en imposer à la justice. Elle le découvre toujours, et je dois te prévenir qu’elle réserve des punitions terribles pour les menteurs.

Le petit témoin devint rouge comme une cerise et baissa les yeux.

— Tu vois, insista M. Daburon, tu nous as dissimulé quelque chose. Tu ignores donc que la police connaît tout ?

— Pardon ! monsieur, s’écria l’enfant en fondant en larmes, pardon, ne me faites pas de mal, je ne recommencerai plus !

— Alors, dis en quoi tu nous as trompés.

— Eh bien ! monsieur, ce n’est pas dix sous que l’homme m’a donnés, c’est vingt sous. J’en ai avoué la moitié à maman et j’ai gardé le reste pour m’acheter des billes.

— Mon petit ami, interrompit le juge, pour cette fois je te pardonne. Mais que ceci te serve de leçon pour toute ta vie. Retire-toi et souviens-toi que vainement on cèle la vérité, elle se découvre toujours.

GORKI, Maksim - "Jadikovke" ("Жалобы")

Жалобы

I

Мой собеседник - офицер, он участвовал в последней кампании, дважды ранен - в шею, навылет, и в ногу. Широкое, курносое лицо, светлая борода и ощипанные усы; он не привык к штатскому платью - постоянно оглядывает его, кривя губы, и трогает дрожащими пальцами чёрный галстук с какой-то слишком блестящей булавкой. Подозрительно покашливает, мускулы шеи сведены, большая голова наклонена направо, словно он напряжённо прислушивается к чему-то, в его глазах, отуманенных усталостью, светится беспокойная искра, губы вздрагивают, сиповатый голос тревожен, нескладная речь нервна, и правая рука всё время неугомонно двигается в воздухе.
-----------
Pritužbe

I

Moj drug - časnik, sudjelovao je u posljednje kampanje, ranjena dva puta - u vrat, pa sve, a na nozi. Široko, prćasta nosa lice, svjetlo brada i brkovi iskopali, a on nije bio naviknut da civilu - stalno gleda oko sebe, vrti usne drhtavim prstima i dotaknuo crnu kravatu s vrlo sjajnom pin. Sumnjivi kašlje, vratni mišići držati, velika glava naginje u desno, kao da slušaju napeto nešto u njegovim očima, od oblačnog umora, nemirna zapalio iskru, usne drhti, sipovaty glas tjeskobno, nervozan neugodan govor, a desna ruka cijelo vrijeme kreće nemirno u zraku.
------------
JADIKOVKE
I.
Moj je subesjednik oficir, sudjelovao je u nedavnom ratu, dvaput je ranjen - u vrat, skroz naskroz, i u nogu. Široko lice s tupim nosom, svijetla brada i očupani brci; nije navikao na civilno odijelo - jednako ga ogleda, iskrivljujući pritom usta, i drhtavim prstima dira crnu kravatu s nekom suviše blistavom iglom. Sumnjivo kašljuca, vratni su mu mišići stegnuti, velika mu glava nagnuta nadesno, kao da napeto nešto osluškuje; u očima, zamagljenima od umora, svijetli se nemirna iskra, usne mu podrhtavaju, malo hra¬pavi glas mu je usplahiren, neskladni govor nervozan, a desna mu ruka cijelo vrijeme neumorno mlatara u zraku.
----------
JADIKOVKE
I
Moj sugovornik - oficir, sudjelovao je u posljednjem ratu, dvaput je ranjavan - u vrat, skroz propucan, i u nogu. Široko lice s prćastim nosom, svjetla brada i
očupani brkovi; nije se navikao na civilno odijelo - neprestano se ogleda oko sebe, iskrivljujući pritom usne i drhtavim prstima dodiruje crnu kravatu s nekom isuviše sjajnom iglom. Podozrivo kašljuca, mišići na vratu su mu stegnuti, velika mu je glava nagnuta nadesno, kao da napeto nešto osluškuje;

================
- Чудесно! - говорит он, положив ладонь на стол, - маленький стол наклоняется, поднос с чашками и стаканами едет к нему на колени. - А, чёрт! Извините. Хорошо-с, чудесно! Значит - народ? Не верю!

Дёрнув головой вверх, он сечёт рукой воздух, как бы отрубая что-то, и внушительно продолжает:

- Я служу одиннадцать лет, я-с видел этот самый ваш народ в тысячах и в отборном виде, так сказать, всё экземплярчики в двадцать - двадцать шесть лет - самые сочные года - согласны? Так вот-с - не верю!

Он пристально смотрит в лицо мне, усмехаясь тяжёлой, тоскливой улыбкой.
--------------
- Predivno! - On kaže, stavljajući ruku na stol - mali stol naginje, pladanj sa šalicama i čašama vožnje na krilu. - Oh, sranje! Žao nam je. Vrlo dobro, divno! Dakle - narod? Ne vjerujem u to!

Trznuo glavom prema gore, on je bičevi svoju ruku zrak, kao da je cijepanje off nešto impresivno i nastavlja:

- Ja sam služio punih jedanaest godina, vidio sam to, s većinom ljudi u tisućama iu odaberite obliku, da tako kažem, sve ekzemplyarchiki u dvadeset do dvadeset šest godina - najviše sočne godine - zbog čega? Dakle, s - ne vjerujem!

On me gleda u lice, smiješeći se tvrdi, sjetan osmijeh.
----------------
- Odlično! - veli on i položi dlanove na stol, - mali se stol naginje, a poslužavnik sa šalicama i čašama osklizne mu se na krilo. - Uh, dovraga! Oprostite. Dobro, odlično! Dakle velite - narod? Ne vjerujem!
On trgne glavu uvis pa rukom maše po zraku, kao da nešto odsijeca, i uvjerljivo nastavlja:
- Jedanaest godina služim, vidio sam taj vaš narod na tisuće i tako reći sve same po izbor egzemplarčiće od 20 do 26 godina - najsočnije godine - zar ne? Dakle velim vam - ne vjerujem!
Gleda mi netremice u oči i smješka se teškim, sumornim smiješkom.
================
- Вы думаете, я скажу - глуп? Ах, нет, извините, он не глуп, - ого! Очень способные ребята, да, да, очень. Даже эти татары и разная мордва отнюдь не глупы и превосходно шлифуются в строю среди русских. Но всё это народ, который не чувствует под собою земли - не в каком-то там революционном или социальном смысле - в этом смысле у него земля есть! И работать он на ней мог бы! Китайцы, батенька мой, на площади в десять сажен квадрата кормятся превосходно, э-э? Нет, это вы сочинили насчёт земли и прочее, это вы - чтобы подкупить его! Земля у мужика есть в этом смысле, в почвенном, хозяйственном. Но у него нет земли в... как это сказать? в духе, что ли бы? У него нет ощущения собственности, понимаете? Он не чувствует России, русской земли, вот в чём суть! Спросите мужика - что такое Россия? Ага! У русского мужика нет ощущения России - вы это понимаете? Он, например, скверно работает, как доказано, он и сам знает, что работает хуже, чем мог бы. Почему? А зачем работать хорошо человеку, который не знает, кто он, где он и что с ним завтра будет, - зачем? Ему - лишь бы покормиться. Он и не живёт, а - кормится... Больше ничего! Позвольте, дайте сказать!
----------------
- Mislite li da bih rekao - glupo? Oh, ne, ispričavam se, nije glup - wow! Vrlo sposobni momci, da, da, jako. Čak i ovih Tatari i različite Mordovians nisu glupi i savršeno polirana u redovima ruskog. No, svi oni koji se ne osjećaju tlo pod njim - ne postoji revolucionarna ili socijalnom smislu - u tom smislu da je zemlja! I raditi na njemu, on je mogao! Kineski, moj dragi gospodine, na površini od deset četvornih metara izvrsno hrani, uh? No, da su nastala oko zemljišta i stvari, onda si to ti - da ga podmititi! Zemljište od čovjeka u tom smislu, u tlu, gospodarski. Ali on ne sletjeti u ... kako to reći? u duhu, hoće li to biti? On nema osjećaj vlasništva, znaš? Ona ne osjeća ruski, ruski zemlju, to je točka! Pitajte čovjeka - to je Rusija? Aha! Ja se ne osjećam ruski seljak Rusiju - razumiješ? Na primjer, on radi loše, što dokazuje, on sam zna što radi gore nego što je mogao biti. Zašto? Zašto rade dobro za čovjeka koji ne zna tko je on, gdje je on i da će biti sutra - zašto? Njemu - ako se samo hraniti. On ne živi, ​​ali - hranili ... Ništa više! Pustite me, recimo!
-----------------
- Mislite, reći ću, da je glup? O, ne, varate se, nije on glup, - oho! Jako je on pametan, da, da i te kako. Čak i oni Tatari i svakojaki Mordvini nipošto nisu glupi, izvrsno se u stroju istešu među Rusima. Ali sve je to narod, koji ne osjeća zemlju pod sobom - ne u bilo kakvom revolucionarnom ili socijalnom smislu - u tom smislu on ima zemlju! I obrađivati bi je mogao! Kinezi, moj brajko, izvrsno se prehranjuju sa komadića zemlje od deset kvadratnih hvati, ehe? Tȁ nemojte, to ste vi tek onako izmislili o zemlji i tako dalje, tek onako - da ga podmitite! Seljak zemlju ima u tom smislu, u smislu zemljišnom, gospodarskom. Ali on nema zemlje u... kako da kažem? .. u duhu, ili tako nekako. On nema osjećanja vlasništva, razumijete li? On ne osjeća Rusiju, rusku zemlju, u tom je suština! Upitajte seljaka - šta je Rusija? Aha! Ruski seljak nema osjećanja Rusije - razumijete li to? On na primjer loše radi, kako je dokazano, on i sam zna, da radi lošije no što bi mogao da radi. Zašto? A zašto da dobro radi čovjek, koji ne zna, tko je, gdje je i šta će sutra biti s njim - zašto? Njemu je samo do toga da se prehrani On i ne živi, nego se hrani'... Drugo ništa! Dopustite da izgovorim!
=================
Он поднял обе руки к небу, надул щёки и несколько секунд помолчал, словно молясь в отчаянии.

- Я знаю - вы хотите сказать: образование, культура и так далее. А зачем ему образование и культура, если он не имеет угла, нет у него... пункта, куда он мог бы приложить эту культуру вашу? Он - ничего не хочет, он не любит учиться, не нужно ему это... не нужно!

Быстро выпив стакан вина с водой, он продолжал торопливо, точно усталый раздевался, чтобы поскорее лечь.
--------------
On je podigao obje ruke u zrak, nadima se obraze i zastane nekoliko sekundi, kao u molitvi u očaju.

- Znam - što želite reći: obrazovanje, kulturu i tako dalje. I zašto bi obrazovanje i kultura, ako nema kutova, nema on ... tamo gdje je mogao napraviti ovu svoju kulturu? To - ne želi ništa, on ne voli učiti, ne treba mu ... ne treba!

Brzo nakon što ste popili čašu vina s vodom, nastavio je žurno, kao da je umorna razodjenula za brzo leći.
-------------
On podigne obadvije ruke k nebu, nadme obraze i nekoliko minuta ostade šuteći, kao da se u očajanju moli.
- Znam - hoćete da kažete: obrazovanje, kultura i tako dalje. A što će njemu obrazovanje i kultura, kad nema ni kutića, nema ni .., kamo bi mogao položiti tu vašu kulturu? On ništa ne će, ne voli da uči, ne treba mu to ... ne treba!
On brzo ispije čašu vina s vodom, pa nastavi užurbano, kao da se umoran svlači, da što prije legne spavati.
=============
- Весь русский народ - нигилист, - резко? Верно-с! Он ни во что не верит. Он - в воздухе висит, народ этот. Он? Самый противогосударственный материал, и никакого чёрта из него не сделаешь, хоть лопни. Дресва. Рыхлое что-то, навеки и век века - рыхлое...

Видимо, он много думал о том, что говорил, и, хотя его слова были истёрты, безличны, стары, но в голосе и и каждом жесте чувствовалась та сила убеждения, которая даётся многими бессонными ночами, великой тоской о чём-то, чего страстно хочется, но что, может быть, неясно сознаёт человек.
---------------
- Ruski narod - nihilist - dramatično? To je točno, gospodine! On ne vjeruje ni u što. On - visi u zraku, ljudi ovoga. To?Većina anti-državna materijal, a ni pakao od toga neće učiniti, iako pucanja. Šljunak. Loose nešto, zauvijek i uvijek i zauvijek - slobodi ...

Navodno, on je mislio puno o tome što je on rekao, i iako su njegove riječi brusiti, neosobno stara, ali njegov glas i svaka njegova gesta i osjetio snagu uvjeravanja, što daje puno neprospavanih noći i velika čežnja za nešto što strastveno želite, ali možda nije jasno svjesni ljudi.
--------------
- Cijeli je ruski narod nihilist - je li to oštro? Ali točno! On ni u što ne vjeruje. Visi u zraku, taj narod. On? Ma najprotudržavniji materijal, od kojega ni vraga ne možete napraviti, pa da puknete. Pijesak. Nešto labavo, zauvijek i na sve vijeke labavo ...

Očito je mnogo razmišljao o tom o čemu smo se razgovarali, i ma da su mu riječi bile otrcane, bezlične, stare, ipak mu se u glasu i u svakoj kretnji osjećala snaga uvjerenja, koju čovjek postizava u mnogo besanih noći, velikom čežnjom za nečim, za čim silno žudi, ali što čovjek možda nejasno spoznaje.

=============

GORKI, Maksim - "Starina Izergilj"

I
Я слышал эти рассказы под Аккерманом, в Бессарабии, на морском берегу.
--------------
I
Čuo sam te priče u Ackerman, Besarabija, na samoj obali mora.
------------
I
Čuo sam ovu priču kod Akkermana, u Besarabiji, na obali mora.
=============
Однажды вечером, кончив дневной сбор винограда, партия молдаван, с которой я работал, ушла на берег моря, а я и старуха Изергиль остались под густой тенью виноградных лоз и, лежа на земле, молчали, глядя, как тают в голубой мгле ночи силуэты тех людей, что пошли к морю.
------------
Jedne večeri, kad je završio grožđa dnevno branje, Moldavci stranka s kojom sam radio, otišao na plažu, a ja Starukha ostao pod debelim sjeni vinove loze i ležao na tlu, tiha, gledajući otopiti u plavom sumaglica noćne siluete ljudi koji su otišli u more.
-----------
Jedne večeri, kad je završilo dnevno branje u vinogradu, grupa Moldavaca, s kojima sam radio, otišla je na plažu, a ja i starina Izergilj smo ostali u dubokoj sjeni vinove loze i, ležeći na zemlji, šutili, gledali, kako u plavoj sumaglici noći nestaju siluete tih ljudi, koji su pošli prema moru.
============
Они шли, пели и смеялись; мужчины – бронзовые, с пышными, черными усами и густыми кудрями до плеч, в коротких куртках и широких шароварах; женщины и девушки – веселые, гибкие, с темно-синими глазами, тоже бронзовые. Их волосы, шелковые и черные, были распущены, ветер, теплый и легкий, играя ими, звякал монетами, вплетенными в них. Ветер тек широкой, ровной волной, но иногда он точно прыгал через что-то невидимое и, рождая сильный порыв, развевал волосы женщин в фантастические гривы, вздымавшиеся вокруг их голов. Это делало женщин странными и сказочными. Они уходили все дальше от нас, а ночь и фантазия одевали их все прекраснее.
------------
Oni su marširali, pjevali i smijali, a muškarci - brončana, s bujnim, gustim crnim brkovima i kovrče na ramenima, u kratkim jaknama i široke hlače, žene i djevojke - zabava, fleksibilan, s tamnoplavim očima, previše bronce. Njihova kosa, svila i crne, bile su ukinute, vjetar, toplo i svijetlo, njih igrati, jingled novca, utkana u njih. Vjetar tech široka, ravna val, ali ponekad je jednostavno preskočio nešto nevidljivo i rađanje snažnog naleta puhao kose žena u fantastičnoj griva nabujali oko glave. To je čudno i nevjerojatan žene. Oni su otišli dalje i dalje od nas, i noći, a odjeveni u svojoj mašti i ljepši.
------------

============
Кто-то играл на скрипке… девушка пела мягким контральто, слышался смех…
----------
Netko je svirao violinu ... djevojka pjevala mekanu kontraalt zvuk smijeha ...

============
Воздух был пропитан острым запахом моря и жирными испарениями земли, незадолго до вечера обильно смоченной дождем. Еще и теперь по небу бродили обрывки туч, пышные, странных очертаний и красок, тут – мягкие, как клубы дыма, сизые и пепельно-голубые, там – резкие, как обломки скал, матово-черные или коричневые. Между ними ласково блестели темно-голубые клочки неба, украшенные золотыми крапинками звезд. Все это – звуки и запахи, тучи и люди – было странно красиво и грустно, казалось началом чудной сказки. И все как бы остановилось в своем росте, умирало; шум голосов гас, удаляясь, перерождался в печальные вздохи.
------------
Zrak je bio ispunjen mirisom na more i masne pare na zemlji, prije večernje obilno natopljena kišom. Čak i sada, nebo visi komadiće oblaka, bujne, neobičnih oblika i boja, ovdje - meko kao oblak dima, pepela-sivo-plava i plava, postoji - oštro, kao i fragmenata stijena, mat crne ili smeđe. Između njih lagano svjetlucav tamno-plave krpice neba, ukrašena zlatnim točkicama zvijezda. Sve to - zvukovi i mirisi, oblaci i ljudi - to je prilično čudno i tužno, činilo početak predivnoj priči. A je zaustavljen u rastu, umro je; buka glasova iziđe, daleko, preporođen u tužnim uzdahom.
-------------

=============
– Что ты не пошел с ними? – кивнув головой, спросила старуха Изергиль.
------------
- Što nisi išla s njima? - Klimajući glavom, rekao Starukha.
----------

==========
Время согнуло ее пополам, черные когда-то глаза были тусклы и слезились. Ее сухой голос звучал странно, он хрустел, точно старуха говорила костями.
– Не хочу, – ответил я ей.
– У!.. стариками родитесь вы, русские. Мрачные все, как демоны… Боятся тебя наши девушки… А ведь ты молодой и сильный…
--------------
Vrijeme je savijen na pola, nakon što su crne oči bile suzne i dim. Glas joj je bio dovoljno suha, on drobili, kao što je starica rekla kosti.
- Ne želim - rekla sam joj.
- Ja .. stari ljudi su rođeni ste Ruski. Tmurno svi demoni se boje tebe ... naše djevojke ... Ali ti si mlad i jak ...
--------------

=============
Луна взошла. Ее диск был велик, кроваво-красен, она казалась вышедшей из недр этой степи, которая на своем веку так много поглотила человеческого мяса и выпила крови, отчего, наверное, и стала такой жирной и щедрой. На нас упали кружевные тени от листвы, я и старуха покрылись ими, как сетью. По степи, влево от нас, поплыли тени облаков, пропитанные голубым сиянием луны, они стали прозрачней и светлей.

– Смотри, вон идет Ларра!

Я смотрел, куда старуха указывала своей дрожащей рукой с кривыми пальцами, и видел: там плыли тени, их было много, и одна из них, темней и гуще, чем другие, плыла быстрей и ниже сестер, – она падала от клочка облака, которое плыло ближе к земле, чем другие, и скорее, чем они.

– Никого нет там! – сказал я.

– Ты слеп больше меня, старухи. Смотри – вон, темный, бежит степью!

Я посмотрел еще и снова не видел ничего, кроме тени.

– Это тень! Почему ты зовешь ее Ларра?

– Потому что это – он. Он уже стал теперь как тень, – пора! Он живет тысячи лет, солнце высушило его тело, кровь и кости, и ветер распылил их. Вот что может сделать бог с человеком за гордость!..

– Расскажи мне, как это было! – попросил я старуху, чувствуя впереди одну из славных сказок, сложенных в степях. И она рассказала мне эту сказку.

«Многие тысячи лет прошли с той поры, когда случилось это. Далеко за морем, на восход солнца, есть страна большой реки, в той стране каждый древесный лист и стебель травы дает столько тени, сколько нужно человеку, чтоб укрыться в ней от солнца, жестоко жаркого там.

Вот какая щедрая земля в той стране!

Там жило могучее племя людей, они пасли стада и на охоту за зверями тратили свою силу и мужество, пировали после охоты, пели песни и играли с девушками.

Однажды, во время пира, одну из них, черноволосую и нежную, как ночь, унес орел, спустившись с неба. Стрелы, пущенные в него мужчинами, упали, жалкие, обратно на землю. Тогда пошли искать девушку, но – не нашли ее. И забыли о ней, как забывают об всем на земле».

Старуха вздохнула и замолчала. Ее скрипучий голос звучал так, как будто это роптали все забытые века, воплотившись в ее груди тенями воспоминаний. Море тихо вторило началу одной из древних легенд, которые, может быть, создались на его берегах.

«Но через двадцать лет она сама пришла, измученная, иссохшая, а с нею был юноша, красивый и сильный, как сама она двадцать лет назад. И, когда ее спросили, где была она, она рассказала, что орел унес ее в горы и жил с нею там, как с женой. Вот его сын, а отца нет уже; когда он стал слабеть, то поднялся в последний раз высоко в небо и, сложив крылья, тяжело упал оттуда на острые уступы горы, насмерть разбился о них…

Все смотрели с удивлением на сына орла и видели, что он ничем не лучше их, только глаза его были холодны и горды, как у царя птиц. И разговаривали с ним, а он отвечал, если хотел, или молчал, а когда пришли старейшие племени, он говорил с ними, как с равными себе. Это оскорбило их, и они, назвав его неоперенной стрелой с неотточенным наконечником, сказали ему, что их чтут, им повинуются тысячи таких, как он, и тысячи вдвое старше его. А он, смело глядя на них, отвечал, что таких, как он, нет больше; и если все чтут их – он не хочет делать этого. О!.. тогда уж совсем рассердились они. Рассердились и сказали:

– Ему нет места среди нас! Пусть идет куда хочет.

Он засмеялся и пошел, куда захотелось ему, – к одной красивой девушке, которая пристально смотрела на него; пошел к ней и, подойдя, обнял ее. А она была дочь одного из старшин, осудивших его. И, хотя он был красив, она оттолкнула его, потому что боялась отца. Она оттолкнула его, да и пошла прочь, а он ударил ее и, когда она упала, встал ногой на ее грудь, так, что из ее уст кровь брызнула к небу, девушка, вздохнув, извилась змеей и умерла.

Всех, кто видел это, оковал страх, – впервые при них так убивали женщину. И долго все молчали, глядя на нее, лежавшую с открытыми глазами и окровавленным ртом, и на него, который стоял один против всех, рядом с ней, и был горд, – не опустил своей головы, как бы вызывая на нее кару. Потом, когда одумались, то схватили его, связали и так оставили, находя, что убить сейчас же – слишком просто и не удовлетворит их».

Ночь росла и крепла, наполняясь странными, тихими звуками. В степи печально посвистывали суслики, в листве винограда дрожал стеклянный стрекот кузнечиков, листва вздыхала и шепталась, полный диск луны, раньше кроваво-красный, бледнел, удаляясь от земли, бледнел и все обильнее лил на степь голубоватую мглу…

«И вот они собрались, чтобы придумать казнь, достойную преступления… Хотели разорвать его лошадьми – и это казалось мало им; думали пустить в него всем по стреле, но отвергли и это; предлагали сжечь его, но дым костра не позволил бы видеть его мучений; предлагали много – и не находили ничего настолько хорошего, чтобы понравилось всем. А его мать стояла перед ними на коленях и молчала, не находя ни слез, ни слов, чтобы умолять о пощаде. Долго говорили они, и вот один мудрец сказал, подумав долго:

– Спросим его, почему он сделал это? Спросили его об этом. Он сказал:

– Развяжите меня! Я не буду говорить связанный! А когда развязали его, он спросил:

– Что вам нужно? – спросил так, точно они были рабы…

– Ты слышал… – сказал мудрец.

– Зачем я буду объяснять вам мои поступки?

– Чтоб быть понятым нами. Ты, гордый, слушай! Все равно ты умрешь ведь… Дай же нам понять то, что ты сделал. Мы остаемся жить, и нам полезно знать больше, чем мы знаем…

– Хорошо, я скажу, хотя я, может быть, сам неверно понимаю то, что случилось. Я убил ее потому, мне кажется, – что меня оттолкнула она… А мне было нужно ее.

– Но она не твоя! – сказали ему.

– Разве вы пользуетесь только своим? Я вижу, что каждый человек имеет только речь, руки и ноги… а владеет он животными, женщинами, землей… и многим еще…

Ему сказали на это, что за все, что человек берет, он платит собой: своим умом и силой, иногда – жизнью. А он отвечал, что он хочет сохранить себя целым.

Долго говорили с ним и наконец увидели, что он считает себя первым на земле и, кроме себя, не видит ничего. Всем даже страшно стало, когда поняли, на какое одиночество он обрекал себя. У него не было ни племени, ни матери, ни скота, ни жены, и он не хотел ничего этого.

Когда люди увидали это, они снова принялись судить о том, как наказать его. Но теперь недолго они говорили, – тот, мудрый, не мешавший им судить, заговорил сам:

– Стойте! Наказание есть. Это страшное наказание; вы не выдумаете такого в тысячу лет! Наказание ему – в нем самом! Пустите его, пусть он будет свободен. Вот его наказание!

И тут произошло великое. Грянул гром с небес, – хотя на них не было туч. Это силы небесные подтверждали речь мудрого. Все поклонились и разошлись. А этот юноша, который теперь получил имя Ларра, что значит: отверженный, выкинутый вон, – юноша громко смеялся вслед людям, которые бросили его, смеялся, оставаясь один, свободный, как отец его. Но отец его – не был человеком… А этот – был человек. И вот он стал жить, вольный, как птица. Он приходил в племя и похищал скот, девушек – все, что хотел. В него стреляли, но стрелы не могли пронзить его тела, закрытого невидимым покровом высшей кары. Он был ловок, хищен, силен, жесток и не встречался с людьми лицом к лицу. Только издали видели его. И долго он, одинокий, так вился около людей, долго – не один десяток годов. Но вот однажды он подошел близко к людям и, когда они бросились на него, не тронулся с места и ничем не показал, что будет защищаться. Тогда один из людей догадался и крикнул громко:

– Не троньте его. Он хочет умереть!

И все остановились, не желая облегчить участь того, кто делал им зло, не желая убивать его. Остановились и смеялись над ним. А он дрожал, слыша этот смех, и все искал чего-то на своей груди, хватаясь за нее руками. И вдруг он бросился на людей, подняв камень. Но они, уклоняясь от его ударов, не нанесли ему ни одного, и когда он, утомленный, с тоскливым криком упал на землю, то отошли в сторону и наблюдали за ним. Вот он встал и, подняв потерянный кем-то в борьбе с ним нож, ударил им себя в грудь. Но сломался нож – точно в камень ударили им. И снова он упал на землю и долго бился головой об нее. Но земля отстранялась от него, углубляясь от ударов его головы.

– Он не может умереть! – с радостью сказали люди. И ушли, оставив его. Он лежал кверху лицом и видел – высоко в небе черными точками плавали могучие орлы. В его глазах было столько тоски, что можно было бы отравить ею всех людей мира. Так, с той поры остался он один, свободный, ожидая смерти. И вот он ходит, ходит повсюду… Видишь, он стал уже как тень и таким будет вечно! Он не понимает ни речи людей, ни их поступков – ничего. И все ищет, ходит, ходит… Ему нет жизни, и смерть не улыбается ему. И нет ему места среди людей… Вот как был поражен человек за гордость!»

Старуха вздохнула, замолчала, и ее голова, опустившись на грудь, несколько раз странно качнулась.

Я посмотрел на нее. Старуху одолевал сон, показалось мне. И стало почему-то страшно жалко ее. Конец рассказа она вела таким возвышенным, угрожающим тоном, а все-таки в этом тоне звучала боязливая, рабская нота.

На берегу запели, – странно запели. Сначала раздался контральто, – он пропел две-три ноты, и раздался другой голос, начавший песню сначала, а первый все лился впереди его… – третий, четвертый, пятый вступили в песню в том же порядке. И вдруг ту же песню, опять-таки сначала, запел хор мужских голосов.

Каждый голос женщин звучал совершенно отдельно, все они казались разноцветными ручьями и, точно скатываясь откуда-то сверху по уступам, прыгая и звеня, вливаясь в густую волну мужских голосов, плавно лившуюся кверху, тонули в ней, вырывались из нее, заглушали ее и снова один за другим взвивались, чистые и сильные, высоко вверх.

Шума волн не слышно было за голосами…